“Доказали су да истинско трпљење значи унутрашње остварење. Духовна слобода, која се човеку не може одузети, пружа му до последњег даха могућност да осмисли свој живот.”
Иако можемо да спавамо дуго, будимо се сви рано. Договарамо се шта ћемо радити тог дана. Недеља је, празник, нећемо претеривати. После поднева можемо средити собу за играње, склонити ципеле, заменити летњу за зимску гардеробу у великом орману, погледати заједно неки филм, набрајам. Нисам баш здушно подржана, али се правим да то не примећујем. Ова техника ми последњих година често помаже да се не потресам без преке потребе. Па не морам баш све да видим и чујем, је л’ де?
- Зашто морамо целу кућу да средимо?! – пита Кира протествујући.
Сређујемо само њихову собу за играње. Овај пут без љутње због хрпе коцкица, оловака, фигурица и којечега на све стране. Времена имамо на претек. По ко зна који пут правимо списак нових правила око сређивања те собе. Девојке прелазе на прављење Јежеве кућице, ми се повлачимо да пијемо кафу, ручак имамо од јуче. Сати пролазе релативно уобичајено, дан се измиче, боравимо опет мало на крову, упијамо сунце, телефонирамо са Мајкама, драгим људима, не мислимо на данашњу свадбу коју пропуштамо, нећемо данас о тешким темама. Осећам бол у леђима, кичма реагује на слабо кретање, вежбе треба радити и поподне, кажем себи одрешито, шта бих дала да сада направим један ђир по крају, а тек поред мора…
Ради се домаћи за малтешку школу, затим се вежба српска латиница, вечера је у току, купање, читање приче, онлајн настава почиње ујутру у 8.45, лаку ноћ. Оде и трећи дан.
Чини ми се да не умем са недељама које не почну Литургијом…
