Сваке године, на концу марта осетим олакшање, јер мартове не волем, јер ме боли сваки, јер…ето… Сваког 28. марта сетим се моје драге Емилије М. са којом сам делила неколико дивних година студентског живота, а онда је један вид тог односа, онај физички, нестао и заувек се преселио у мој унутрашњи свет, срце, душу… Не могу да се сетим ни њеног новог презимена, ни дана када смо се последњи пут виделе, али памтим Њу, памтим да се удала за једног Ивицу којег је много волела, да је ћерци дала име Теодора (и да сам ја истог момента из посебног пијетета одустала од истог, не поменувши јој да сам то име усрцила), да је тежину живота носила на један посебан начин, и да је умела да ме насмеје у најтежим тренуцима, а оних година их је било поприлично… Нека оде овај март и нека ми се врати Емилија, ма колико сад била другачија и нова.
Срећан Ти рођендан, Емили!
