Они који ме добро познају, знају за моју одбојност према кувању. То не кријем, јер је истина која би кад тад би испливала на видело. Сматрам да човек треба све да ради из љубави, јер ће тај „посао“ једино тако бити успешан. Спремање хране поготову. Да се разумемо, кувам својој деци редовно, тј. у нашој кући једе се кашиком. Но, ако икако могу да бирам, кување препуштам ономе који то заиста воли и уме да ради, а ја се бавим вешом, хигијеном стана, терасе, дворишта… Одувек је тако у нас двоје.
Мајке воле да деца личе на њих у сваком смислу, али ја најискреније желим да су моја деца ово са кувањем наследиле од оца или ујака, који је професионални кувар. Када су наше девојке прошле године код пријатеља виделе дечију кухињу и залепиле се за исту, одлучила сам да подржим ту љубав, јер желим да уживају и у кувању. Првом приликом смо им је купили и баш воле да се играју кувања. Додуше, и ја сам се као дете играла са шерпицама и лончићима, па се није уврежило, али добор сад.
Данас видим да моје двогодишњакиње нешто подуже прчкају по својој кухињи и сва одушевљена питам
„А шта сте лепо данас скувале?“
Ћуте.
„Јесте ли нахраниле меду, видим да су шерпице на шпорету“, упорно настављам. „Сигурно нешто лепо мирише, а?“ већ сам досадна и сама себи.
„Чај“, одговара Кира кратко.
„Како само чај? А супицу? Ону са звезицама, коју вам мама кува?“ помало разочарана настављам да запиткујем .
„Чај!“ сад већ одсечно и гласније одговара Кира и ради нешто од чега не подиже поглед.
„Значи, само чај?“ опет питам у неверици.
„Дааааа!!!“ викнуше обе у глас.
„Добро, де, може ли један чај молим вас?!“
