Малтешка ноћ

Касно је. Већ неко време седим у соби са балконом који гледа на ово наше мало мисто (тешко да бисмо га назвали градом) и пишем. Дува јак ветар, у стану су отворени сви постојећи прозори и врата, промаја је јака, завеса са моје леве стране плеше на истој правећи пируете, витлајући до плафона. Стан је, разумљиво, „прострелан“, тј. гледа на две стране, како би ваздух што више струјао кроз њега. Скоро сви станови на Млати су такви, помислим. Спуштам поклопац на лаптопу и долазим до отворених балконских врата. Удишем пуним плућима тежак и влажан ваздух. Отварам комарник и излазим на балкон, угазивши притом у подебљи слој финог песка из Сахаре и са овог камена голог. Не размишљам о томе како ћу и сутра да се дружим са усисивачем и крпом за прашину, и како се још увек нисам излечила од хигијене живећи на овом Острву, већ затварам очи и удишем море. „У јеее, па ми живимо на мору“, сетим се као изненада… Отварам очи и поглед ми се расеје по драматичном тамном небу прошараном месечином и понеким светлим облаком, који се башкари на раскошној месечини. Никаквог звука нема. Мислим да је прошла поноћ. Мало мисто спава. Усред радне седмице је. Ма мени је „сваки дан викенд“, смешкам се сећајући се куме С. и њене опаске о животу једне заједничке другарице и мислим се како је лепо тако живети; како је дивно што ћу сутра устати без будилнка, како је лепо што је свеже и што девојке још ове седмице имају распуст и што све три уживамо у лењим јутрима. После доручка њих две с еиграју, а ја читам и пијем кафу у омиљеном кутку дневне собе, тј. собе за играње… „Једва чекам да сутра устанем и пијем кафу“, чујем Емилијине речи из једне јулске ноћи од пре 25 година и болан грч ми искриви лице. Мало ми се мути у глави, а у десној руци зноји чаша слатког белог вина. Домаћег. Адријан га је донео пре неки дан из Крајове. Одувек нам је доносио предивна румунска вина, сећам се… Пре неки дан сам га први пут срела, а до тада сам годинама испијала његове слаткасте поклоне разних боја, које је доносио кад би посећивао Београд. Сад је дошао и на Малту. Са неколико различитих боца. Одвраћам мисли од Београда и Малте и враћам их себи, лепше ми је тако. Ту и тамо израња слика једног винограда крај Кањиже, али је потискујем свесно. Рањива сам тренутно и у оваквом стању би ме успомене само пекле. Волим овакве тренутке самоће, после писања и посебног надахнућа, када сам на оној фреквенцији, која се граничи са реалношћу…или оностраношћу…како год…

Прекидам балконску ромасну са половичном месечином и својим мислима и одлазим да обиђем девојчице. Спавају окренуте једна другој, носић уз носић, као у огледалу. Близнакиње, а потпуно различите, а опет се сјајно надопоуњују играјући се – осмехујем се широко на ту слику. Волим да је посматрам свакодневно, али кришом, да не нарушим њихову игру… Љубим орошена чела, закључујем да је влага превисока, али знам да се оне одлично носе са овом климом, и излазим из собе бешумно. Остављам папуче у ходнику и боса одлазим преко сахарског песка  да се ушушкам у један широк загрљај, да потонем безбрижна…

25. септ. 2018.