Наше троипогодишње близнакиње смо одвели први пут у биоскоп. Када смо им рекли куда идемо, обасуле су нас питањима разним: Има ли тамо играчака? А пуно деце? Како то изгледа? Како се то каже на енглеском? Хоћемо ли већ једном стићи?!
Као дете сам много волела да идем са Tатом у биоскоп. У време мог најранијег детињства живели смо у Мајданпеку, где је биоскоп редовно радио. Ишли бисмо недељом пре подне, Mама би остајала код куће да скува ручак, испече колаче и дочека нас у миришљавој кући са постављеном трпезом и неизбежним белим столњаком. Сећам се узбуђења када би ме спремала да кренем, како сам весело скакутала успут држећи Tату за руку и љубави коју сам осећала према њему, као и оне коју је он осећао према мени. Мени је мој Tата био све. И ја њему. Говорила сам да ме је Tата родио и док би ми се деца испред зграде смејала и задиркивала ме, ја бих усправно стајала сама усред њиховог смеха и била сигурна да је то истина. Моја Mајка би бурно реаговала на те подсмехе и ругања, истрчавала на улицу да ме заштити, али ја се нисам дала. Зашто и бих кад ме је Tата стварно родио? На сву срећу, у то време сам била више убеђена у своја осећања, него што би ме уздрмало мишљење других. Имала сам година колико моје девојке сада…
Изабрали смо да гледамо Пепу прасе и епизоде које нисмо до сада гледали. Проверили смо трајање представе и закључили да ћемо сви издржати. Нисмо се преварили. Било је узбудљивије него што смо и могли да помислимо. И за њих две, и за нас. Највеће изненађење читаве акције била је Пепа прасе која нас је чекала испред биоскопа. Знате оне одличне костиме које глумци обуку, али ништа не причају? Ова Пепа није чак ни гроктала. Имала је своју стандардну црвену хаљиницу, круну на глави, шта је Киру посбено одушевило (јер тренутно воли само принцезе) и велики загрљај за све који се усуде да јој приђу. Било је и деце која су се плашила да се сусретну са својим омиљеним цртаним јунаком, који није на свом уобичајеном месту: у телевизору или таблету. Признајем, кад боље размислим, није свеједно. Не знам како бих се и сама понашала ономад, испред мајданпечког бископа, да ми је Пипи Дуга Чарапа истрчала раширених руку и оним враголастим кезом, или Винету дојахао на коњу званом Илчи…
Девојке су виделе Пепу још кроз прозор кола док смо тражили паркинг и почеле да циче од радости. Када смо јој пришли после неколико минута, посматрала сам пажљиво реакције наших све на свету. Уживам у тренуцима кад доживе нешто ново. Делим то узбуђење и дрхтим и сама као прут. Ваљда дете у мени ослобађа свој крик аутентичности и буни се због свог смећа којег га затрпавам деценијама. Кира је озбиљна. Држи ме чврсто за руку и прилази опрезно ћутећи. Васка се смеје и каже одушевљено: „Па она стварно постоји!“ Сузе ми замуте вид и трудим се да не заплачем. Не знам зашто бих заслинила баш у овом тренутку, али оно дете у мени држи чврсто свог тату за руку и зна да на његову подршку може да рачуна. Храбрим Киру да може да приђе Пепи са секом, да смо ми ту, да је све у реду. Да је у реду и ако то не учини. Након неколико секунди устручавања, њих две се затрче ка Пепи раширених руку и утону у њен мекани загрљај са осмесима који прекрише небо, а ја, тј. оно дете у мени се распрши у светлуцави прах који прекри целу сцену, као што би се дешавало и ономад када је ишло са Татом на матине.
Новембра, 2018.
