Недељом сам ретко сама. Недељом једва да седим на великом белом кревету, заваљена у прегршт начичканих јастучића и читам. Мало читам, мало затварам очи и покушавам да ухватим тренутак. Покушавам да зауставим време на кратко, јер ми се чини да ћу умрети од милине, која је и око мене и у мени. Иако је крај августа, свеже је и нема сунца. Из трпезарије допире мирис босиљка, убраног јуче у тетка Мариној башти, мирис песка из дворишта и мирис ове Куће, који ми храни и лечи душу. Радио се једва чује у кухињи: „Где сте ноћи где сте дани, и воћњаци процветани? Где сте моји кочијаши, где сте ђерми и салаши?“… Сетих се свог Оца и његове љубави према свему овоме овде…
Волим баш овакву недељу, мирну и тиху, када неко време могу да седим сама у својој Кући и удишем је. На тренутак нисам сигурна јесам ли ја у Њој или је Она у мени… Истовремено не могу да дочекам да чујем познату шкрипу капије, бат четири ножица уз пратњу два гласића, која ме још са улице узбудљиво дозивају, хрлећи ми у загрљај, да што пре испричају како је било у шетњи по селу.
