О, ноу, политика аген!

2012. године, неколико дана пре изборне тишине, избацили смо телевизор из нашег београдског стана и на његово место ставили сасксију са прелепим бенџамином. Дуго пре тога смо размишљали о оваквом чину протеста против тровања и затупљивања али никако да то и учинимо. Када је Стари Отац поменуо да му се покварио тв у викендици, одмах схватисмо: сад или никад! Нови тв никада више нисмо купили. Све што нас је занимало могли смо да нађемо на интернету, ја сам на послу читала све могуће новине и недељнике, П. је читао све могуће вести на телефону и делио их са мном, за случај да сам нешто пропустила, јер сам ја, забога, радила у политичкој фондацији и свака инфо ми је била од користи за посао, мислила сам тада…
Након пресељења на Малту изнајмили смо намештен стан у којем има, између осталог, и телевизијски пријемник али не плаћамо прикључак за антену, те и даље све што желимо да погледамо, гледамо на интернету. Како су девојчице расле имала сам велику дилему у вези са тим да ли и кад деца треба да гледају у било који екран, па чак и цртане филмове, али сам им ипак повремено пуштала исте на енглеском и немачком, да уче стране језике (спрски смо причали са њима свакако), а истовремо решавала и неке друге проблеме (које дворука жена има кад има близнаце, али о томе други пут). Када су са две године прогоровриле и енглески, схватих да је то сјајно, али да морам да контролишем шта им пуштам, јер понављају целе реченице, али и опонашају цртане јунаке.
Елем, изаберем тако неки леп цртаћ на јутјубу и пустим их да гледају а ја се разлетим по кући да свашта нешто урадим. Слушам све песмице са њима, певушим, понекад тихо, понекад гласно, глумим са усисивачем у руци или крпом за прашину. Но, њих две мало, мало, па негодују. На трећу сирену улетим у собу а на ТВу предизборни спот неке од две малтешке странке, јер је предизборна кампања у пуном јеку, а моје девојке врте главом и негодују: „О, ноу! Мама, о, ноу!“ Ја се придружујем: „О, ноу, политика! Ноу мор, никако! О, ноу политика!“ Бесно мишем тражим где пише СКИП. Љута сам и оне то виде, и не желим више да гледам ушминкана лица политичара, чак ни у туђој земљи. Њих две на следећем споту понављају шта су чуле од мене. Ја трчим као помахнитала да притиснем СКИП и не знам да ли да се смејем или да плачем. Можда није добро да им огадим „тај реч“ већ сада, јер дубоко у себи не мислим да политика мора да буде нешто нужно лоше, ја сам, ипак, симпатизер хришћанско-демократске опције (чија је аутентичност код данаспостојећих под великим знаком питања, али опет), можда је боље да сад већ прихвате да ће се бавити свим другим у животу а политиком никако, можда ипак грешим…
Недеља је. Дан након гласања. (Да, на Малти је гласање суботом и притом изађе преко 90% људи да гласа, ааааааааааааааааааааа, но, и о томе ћу други пут, да не заборавим шта хдтедох сад да кажем.) П. и девојке су у оближњем парку, ја остадох да нешто урадим по кући. Одједном чујем сирене, цику и вриску напољу, па опет сирене, музика са разгласа и непрестано трубљење. Не знам шта се дешава али осећам тескобу и непријатност. Желудац ми се грчи, коса диже на глави, као да препознајем атмосферу. Ах, да славе победу на изборима, сетих се. Комшиница Малтежанка ме је упозорила пре неколико дана да за овај викенд никуд даље не идем, поготову не са децом, да набавим намирнице, јер ништа неће радити, а и она затвара радњу до уторка. Изем ти политичку сцену са само две странке, мислим се у себи. Но, панично шаљем П. поруку да се евакуишу из паркића а у глави се одвија недавно одгледани филм на тему избора у Србији. Топ са комшијске терасе загрува победнички а мени се оте одбрамбено: О, НОУ ПОЛИТИКААААААААААААААААА аген!!! Одмах затим уследила је реченица са једног транспарента за време демонстрација у Београду након последњих избора, која каже све у само три речи: „Ј… в… м…!!!“ Добро је да сад деца не могу да ме чују, не знам како бих се извукла.