Соба са стропом од зведаног неба је пространа и лепа, испуњена мирисима и звуковима мора, четинара и одлазећег лета. Осенчена је бојама и плодовима ране јесени која се шуња, и прошарана уздасима збуњене душе у грудима ми. У тој соби су начичкане:
– моје Мисли које искачу из главе и вешају се о зидове, улазе у орман, претварају се у чудовишта и смештају на полице и повремено ножицама као деца лупкају о исте,
– Власи моје косе која се повремено буни због смене годишњег доба и
– Кожа која упија сунце и жуди за продужетком лета…
Ту је и мој Кофер, верни пратилац на многим путовањима, и на јави и у сну, у који стане све што ми је потребно. Тај кофер уме унапред да опева сваку хотелску собу и пре него га спустим на под неке од њих. Он пева, а ја јецам нечујно и насмејано, да нико не примети шта се дешава…
Док нисам у соби, све моје Ствари, Мисли и Слике улазе у игру пантомима и смишљају разне Смицалице које ће ме сачекати кад се вратим. Лудују, певају, измишљају приче и песме, загонетке, пишу хаику поезију, пакују ми у Соби заостале Мисли у шарене папире омиљених боја… Кад се вратим освежена новим ваздухом и новом водом из мора, који се још нису усталили на мени и у мени, а некако су слаби да се супротставе староседеоцима моје Собе, новонастала чудовишта ме нападну, заседну ми за уво, попну ми се на главу, зајашу за кук и крену да ме врте као рингишпил. Ја се борим, отимам, смехом их терам, не дам со из косе да истресу, стискам грашке зноја од златног сунца испод пзуха да их не осуше, понављам у себи шум мора да не ишчили и уморна од те борбе падам у снежнобелину постеље као у окриље Заштитника и жмурим, јер сам тада делимично безбедна..
Усудим се да отворим очи и само у строп погледам. Тамо: звездано небо се спустило тик изнад кревета и мени се отме дечији уздах чуђења, заборављен пре много година негде дубоко у души: „Ооохххх…“ и са тим уздахом оде сва тензија и тежина и моја душа се смирује а мој мозак заустави и снови дојезде…
Бечићи, септембра, 2010.
