Срећне селице

Пролог: Петогодишње близнакиње Тити и Кики живе на прелепом острву на Медитерану, али свако лето проводе у једном малом селу на северу Србије, у зеленој равници, надомак реке Тисе. У пространом дворишту, које је припадало њиховој чукунбаби, поред старинске Куће, у крошњи зова и дуда, имају своју Кућицу на дрвету са кровним прозором где проводе време. Ту и спавају обасјане месечином и сјајем звезда, а преко дана се играју са инсектима и разним животињама или другом децом. Живећи тако са природом уче кроз игру о животу, људима, животињама, свету уопште.

Тог дана је у Кућици на двету било веома весело, јер су Тити и Кики имале госте. Девојчицама се придружила њихова другарица Димитрија, која је такође живела у једној страној, далекој земљи, али је лета проводила код баке и деке у истом селу као и наше јунакиње. Када би Димитрија дошла, Тити и Кики су биле пресрећне и желеле су да са њом поделе све што им се десило од прошлог сусрета. Дане су проводиле заједно од јутра. Често би цртале заједно, играле се у песку, купале у базенчићу, правиле фигуре од пластелина, играле се лоптом, прескакале ластиш, а увече би седеле у Кућици на дрвету читале и причале приче, све док Димитрију не би бака позвала на спавање. Понекад би и она преноћила код својих другарица и те ноћи су биле посебно чаробне.

Други гост је био Димитријин брат од тетке Сергеј, који је био нешто млађи од њих три, али су га радо примале у друштво, јер су га јако волеле, као и он њих, а још је и умео лепо да се понаша и дели играчке. Ни мали Сергеј није живео у селу, већ у једном граду удаљеном сат времена вожње, али је у овом селу имао чак три бабе и једног деду и радо их је посећивао.

Док су се деца играла на тераси Кућице на дрвету изненада је пао један ластић на играчке. Сви су били изненађени али не и мама Ласта, која је одмах слетела крај свог птића и веселим цвркутом га бодрила да поново узлети.

• Погледајте, ласта! – узвикну Сергеј.
• Да, знамо целу породицу, живе ту испод комшијске стрехе, код Јоли-нени, погледај Сергеј – рече му Тити и показа на пажљиво саграђено гнездо недалеко од дрвећа у чијим крошњама је била Кућица.
• Наша мама каже да су јој то омиљене птице и да се са њима дружила кад је била мала – објасни Кики откуд то познанство.
• Баш са овим ластама? – упита Дмитрија сумњичаво и подиже једну обрву.
• Можда не баш са овим, али сигурно са њиховим рођакама, јер то гнездо стоји ту јаааако дуго – прискочи Тити да појасни.
• Тако је – однекуд се створи мама Ласта – сво троје сте у праву, у неку руку. Ми ласте кад једном направимо гнездо, дуууууго живимо у њему. Генерацијама, и сви се познајемо међусобно.
• Али ви нисте ту све време – подсети је Димитрија.
• Тако је, нисмо. Ми смо птице селице. Лети живимо овде а зиму проводимо на југу.
• Драго ми је. Ми смо деца селице, и ми лета проводимо овде а зиму на Медитерану – закикота се Кики – Наш тата каже да је то за нас тако нормално, а сад видим да нисмо једини… – весело дода и сви се насмејаше.
• Па баш сте духовите девојчице! То је лепо, да нисмо неки род? – прихвати Ласта шалу.
• Мислим да ипак нисмо – одговори јој мали Сергеј истим тоном и смех се појача.
• Децо драга, то је леп живот, потпуно вас разумем. Мислим да треба да уживате у таквом начину живота, има ту пуно тога лепог, рекла бих – рече ласта – и овде и тамо.
• Има, то је баш баш узбудљиво, је ли тако другарице? – потврди мудра Димитрија.
• Тако је, само што се наша мама сита исплаче кад одлазимо одавде, и онда је данима тужна… – тихо заврши Кики своје запажање.
• Да, мама је некако срећно-тужна чак и кад дође овде, то тек не разумем – подсети Тити на то да деца све виде, и све чују.
• Људи се често везују за места из којих потичу – рече ласта – без обзира из којих разлога су их напустили. Ваша мама воли да борави овде, јер је ту боравила и као дете. Знам то, причале су ми неке ласте које су у вашој штали имале гнездо…
• Дааааа! Мама нам је причала како је посматрала ласте док хране своје ластиће.
• Тако је, деца се стапају са природом и уживају у сваком тренутку и није им битно где су, већ с ким су, њима је заправо важно да су са мамом и татом, са баком и деком и другима које воле. Било би дивно да остану да цене те благословене тренутке који ће их пратити кроз цео живот. Деца су чисте душе и зато разумеју језик птица и животиња, зато умеју да се спријатеље са звездама и цвећем. Зато и ми птице волимо децу и кад год нам се укаже прилика, причамо са њима.
• А јеси ли и ти тужна кад се селиш одавде и оданде? – упита је Димитрија.
• Неееее, ја нисам тужна кад одлазим одавде или оданде, ја се радујем новом сусрету и новом искуству. Једноставно, волим да сам овде кад сам овде, и тамо кад сам тамо. Схватате ли? Кад сам овде, волим ваше двориште и башту, овај кров и моје гнездо, и ово зеленило, и равницу и Тису и вас. Вас посебно волим! Не размишњам шта је тамо остало, јер кад одем тамо, онда ћу волети оно шта је тамо, и тако у круг…
• Па то је лепо. И ми волимо ову нашу Кућицу и нашу Кућу и играчке и двориште и све људе овде а кад одемо на Малту, уживамо у купању у мору, у игрању у песку, имамо пријатеље које баш баш волимо, и играчке и … Је ли тако секо? – подсети се Тити шта све воли.
• Дааааааа, ласто, ти си једна баш паметна птица! – рече Кики весело.
• И ја волим кад сам овде! Увикну Сергеј, који их је све време ћутке слушао и правио неку предивну лађу од коцкица.
• И ја волим кад сам овде и волим кад сам у Енглеској, а волим и кад одем у Швајцарску код баба Марије – узвикну Димитрија, која је истог момента схватила чаролију ластиних речи. Мораћу ово да испричам мами, јер и моја мама плаче кад одлази одавде, као и ваша.
• Можда маме ово не знају… – рече Тити као да размишља на глас.
• Знају, знају – насмеја се Ласта цвркутаво – само су маме посебна бића, па се понекад забораве, а то ћете схватити кад и саме постанете маме. Мада сте ви нова генерација мама, али о томе други пут. Одох, имам посла, желим да искористим дан!

И тако ласта оде да ухвати дан а деца наставише започету игру, јер она то раде кроз игру.  Тако се у целој васељени успостави хармонија која увек настаје када дечија срца пригрле неку животну мудрост. Од тога певају и птице и цвеће, од тога звезде сијају јаче а трава расте брже. Деца се лепо уклапају у ту слику, јер срцем препознају истину.

А одрасли?… Хм, са њима је мало теже, али и њима је то могуће ако верују да је могуће.

Новембра, 2019.