Nisam ljubitelj kuvanja ali volem da idem na pijacu. Znam i da razlikujem španać od zelja, prokelj od kelja, a isto tako sam onomad gajila baštu udaljenu 200 km od kuće i u njoj imala sve moguće i nemoguće. Daklem, volem zdravo da se hranim, ali ne volem da kuvam. (Zato sam se dobro udala, rekli bi neki. Upravu su, u životu je veoma bitna ravnoteža.) Pored toga što se radujem punim tezgama, uživam i u živopisnoj pijačnoj atmosferi, koja ponekad ume da bude i napeta, ali to je slika i prilika naroda, pa i države u kojoj je pomenuta pijaca. Nekako, upravo na pijacama čovek može da oseti narodni puls. 
Moju skolonst ka pijaci otkrila je i jedna moja šefica, Nemica, pa me je zamolila onomad da odem sa njom na Kalenić pijacu. Sećam se da je bilo vreme pred Vaskrs, tako da je Kalenac bio u punom sjaju: krcat, šaren i bučan, a šefica u punom zbunu usled svega toga. Moja malenkost je iskusno poterala kolica po sistemu „kad sam već na radnom zadatku, da i sama obavim kupovinu“. Ima ko da kuva, je l’ te? Šefica se čudila: „Šta će Vam kolica, Jelo? Pa idemo na pijacu“, veli Nemica iskusno. „Pa idemo na pijacu“, veli Rajkin ženski potomak ništa manje iskusno. I tako, na kraju balade, Šefica sa nekoliko kesica sa po 2-3 komada koječega i Jela sa punim kolicima svega krenuše kući. Da li treba da napomenem da su je neki prodavci gledali u čudu kad bi stavila tri kruške ili dva krompira na kantar, dok su joj se drugi, već izveštani sa strancima, obraćali na nekom stranom jeziku, ne pitavši je prethodno odakle je. „A šta je ovo?“ pita Šefica na poslednjoj tezgi. „Španać“, kažem ja pogledavši je značajno. „Svašta, nikada u životu nisam videla sveži spanać“, reče ona nonšalantno i krenu. „E, baš svašta“, rekoh ja i obratih se prodavačici: „Može li, molim vas pola kilograma, ali od onog očišćenog?“ Razlike u mentalitetu, šta li?
Ljubav prema pijaci donesoh i na Maltu. Ovde, nažalost, nema svaki dan klasična pijaca u svakom mestu kao u Srbiji, već kamiončić natovaren svim i svačim, pa ko voli… U našem Malom Mistu ima nekoliko takvih kamiončića, te smo se odlučili za jedan od njih i ne volimo da kupujemo kod drugih. Simpatična malteška porodica je vlasnik, svi iz porodice rade na svojoj tezgi, što je u Malteza, izgleda, uobičajeno, i šta mi se najviše sviđa – imaju svoju baštu. Dobro smo se upoznali pa često kažu: „Ovo smo jutros doneli sa polja, vidi, nije prskano“, pokazaujući mi prstom na busen zemlje koji se šepuri na kraju mlade salate. Ukapirali ljudi šta traže mušterije i svaka čast na tome. Umeju sa svima.
Pošto je naše Malo Misto na obali mora, na dok u centru, nedaleko od pomenutih kamiončića, pristaju skoro svako jutro brodići sa svežom ribom. To mu dođe kao drugi deo pijace, tj. riblja pijaca. Otkako smo ovde, isprobali smo robu sa raznih „plovećih tezgi“, dok nisam otkrila jedan kamiončić koji je od srede do petka uvek na istom mestu i to od 9 sati. Simpatična, omanja, ženica radi na njemu. Od malteških prijatelja saznah da je cela njena porodica, a to u malteškom smislu znači mnogo njih, ribarska, i da se jako dugo bave ribarenjem, te da od nje treba da kupujem. Naše devojke vole da jedu ribu i mi se trudimo da barem dva puta sedmično spremamo riblju čorbu i pečemo ribu. (Dobro, de, jasno je da je tata Pera glavni kuvar, a moja malenkost samo dobavljač.) Pre neki dan, nakon što sam devojke ostavila u školi, krenuh da kupim povrće i ribu. Parkirala sam blizu belog ribarskog kamiončića i prišla poznatoj ženici. Čim me je videla počela je da priča šta ima u ponudi sveže a šta je smrznuto… U tom momentu začuše se povici i tupi udarci nedaleko od njene „tezge“. Neki ribari su se potukli. Pravi, pravcati „fajt“! Vidim da se uznemirila, drži onaj nož u drhtavoj ruci i gleda u ribu, a ko zna gde je. Nije ni meni svejedno, tuče ne volim da gledam ni na filmu, a kamoli uživo. Kažem joj da je u redu i da ću doći kasnije. Ne čuje me, baca nož i odlazi u ring. Htedoh da odem ali uvideh da je isti ispred mog auta i da nema sile da sad odem. Užasno neprijatna situacija. A da jednostavno odem kući, pa se popodne vratim po auto, mislim se, ješće deca danas nešto drugo? Ma daaaj bre, šta si se spetljala, reče neki glas i tako ostadoh tu kao ukopana. Mnogi su pritrčali da razdvoje zavađene strane, začuli su se razni verbalni uzvici, srećom nijedan ne razumeh, neko je trubio iz kola u prolazu, samo se pomolih da ne bude pucnjave i krvi i pomislih kako li se silni stranci osećaju na našim pijacama kada se „pofajtaju“ prodavci ili kupci… Setih se i Šefice i njenog iščuđavanja na Kalencu onomad, iako nije bilo baš ovako… Nekako se stiša buka i simpatična prodavačica se vrati drhteći. 
„Izvini“, kaže ravno u poluglasu. „Mrzim ovo, ali poznajem momke.“
„U redu je“, kažem joj kao smireno. „Nadam se da će biti dobro.“ Stvarno tako mislim. Ne znam šta bih drugo rekla, osećam se glupo. Osećam se kao stranac. Kao da sam kriva za tuču…
„Hoćeš da pržiš ili da pečeš ribu?“ pita me hvatajući se za nož.
„Molim?“ zbunjeno se trgnuh iz nekog tamnog oblaka misli.
„Kako da isečem ribu?“
„Ah, to pitaš, mislim da će ići u rernu.“
Ona stručno, u tri poteza, očisti ribu, iseče je na šnicle i spakova u kesu.
“Where are you from?” pita me dodajući mi kesu i uzimajući novac. Potpuno smireno, sa osmehom. Profesionalac, nema šta, prolete mi kroz glavu.
“From Serbia”, odgovaram joj oklevajući jer mi je ona scene tuče u glavi i kao da strepim da joj kažem da sam sa Balkana. Ko zna šta se u mojoj glavi sa čim spojilo u tom trenutku, i glupo je što se tako osećam znam, ali tako je…
“How nice”, odgovara ona sa osmehom, a meni bi drago.
„What’s your name?“ pitam je spontano.
„Andreana.“
Umesto odgovora nasmešim joj se. To mu dođe u tom trenutku kao najkompletniji odgovor. Taj jezik razumeju svi…
Stvarno volem pijace. Imaju ponešto zajedničko, ma kako male ili bučne bile, ma u kom delu sveta se nalazile.
Decembar, 2018.
Simpatično.