Знате онај моменат када вас неки мирис у делићу секунде врати на неко место, у неко давно време, драг догађај, па се разнежите и разгалите као никад?
Недавно заменим дебели покривач на нашем кревету тањим који смо у фебруару донели из Београда, а којег је, стицајем околности, опрала Петрова мајка у својој машини, а ми га тако „фришког“ преузели и донели у коферу. Две ноћи ми у соби све мирише на “Бохор” и дорћолски једнособан стан у којем проведемо ноћ или две кад стигнемо са Малте, или кад кренемо назад, и то поделим са Петром, онако узгред. Он каже да баш свашта памтим и да га не чуди јер се сећам и најранијег детињства. (И Мајка се често изненади кад јој испричам чега се све сећам из стана у Мајданпеку, у којем смо живели до моје пете године). Добро, то сам ја… таква…
Прошле ноћи се Кира пробудила и хтела је да неко буде „појед ње“. Пренела сам је у наш кревет, како бисмо је обоје грлили и ушушкавали. Кад је јутрос отворила очи прво што је рекла било је:
- Ја много хоћу да идем код баба Нате. Све мијише на њен стан.
О мирису штала, који ме расплаче скоро сваке вечери кад изађем на терасу, нећу ништа да кажем. Нити о зеленом житу у равници… Само ћу се помолити…
Мај, 2020.
