Сваки пут кад наша деца, а Петрове (двогодишње) ћерке, неће да спавају преко дана (а бауљају од умора и кмезе се због сваке ситнице, a ја сам стрпљивија него икада у животу) сетим се једне ситуације од пре више од десет година, када нисам ни помишљала да ћу бити мајка. Да се разумемо одмах на почетку, овде није поента приче о вредновању било чијег начина васпитавања, већ о мојим слабостима. Елем, седимо на некој слави, гости из разних градова али и друштванце из Параћина које нисам дуго видела, а баш сам им се обрадовала (јер на концу свега волим дух Поморавља, све са бритким умом, и још бриткијим језиком, па све зачињено, углавном, преком нарави). Будући да је моја Мајка из тог краја, а ја тамо провела део живота, блиско ми је све то и увек се слатко насмејем са тим мојим „земљацима“. Реч о овом, реч о оном и дође на ред и тема деца. Већ сам мислила да се пребацим на прелепу терасу, јер то није било ич поље мог интересовања, али ме нешто заустави. Главна јунакиња била је извесна Јелица која је имала два лепо васпитана и драга детета од, рецимо, 10 и 8 година, сва је била брза и способн и по свему би човек рекао да држи све конце у рукама. Прича она, тако, о васпитању, дневном распореду и свему о чему бих ја сада причала са себи сличнима.
„Ја кад седнем да попијем кафу, не смеју ни да ме погледају, а камоли да ме нешто питају. То је мојих 5 минута и то не дам никоме, а то они доообро знају. Нека раде нешто своје“, изричита је била.
„Је ли, Јелице, а како ти спавају деца?“ пита неко сав радознао и одушевљен лепо васпитаном децом.
„Шта, бре, како спавају, па на комАнду?!“ севну Јелица очима на параћинском а слушаоци ућуташе.
Стварно не знам зашто се сетим ове приче увек када моје девојке неће да живе по дневном распореду који 10 дана ферцера, али 11. јок??? Море, комАнду ћу да увЕдем, да ви кажем љуЦки!
