Прво што сам уочила на првом сусрету са Малтом била су разноврсна и разнобојна врата, која овом острву дају посебан шарм, а и даље су ми прва асоцијација на реч: Малта. Друга слика су велике, подгојене мачке којих има свуда и које углавном жмиркају лежећи на стени, огради, аутомобилима. Оба симбола су су моје велике љубави.

Не могу да се сетим како сам се обрела ономад у Цариградској, када се Б. из ње иселила неколико месеци пре догађаја о којем приповедам. Пут до посла водио ме је Венизелосовом, која је паралелна Цариградској, но, некако се нађох тамо и угледах стару, прелепу кућу спремну за рушење. Обузе ме нека туга, као да је реч о мојој кући, као да сам је сама градила, као да сам у њој корене похранила. (У то време трајао је процес обнављања наше Куће у Хоргошу и била сам опседнута старим предметима и кућама, и свиме што иде уз њих.) Размишљала сам о породици/породицама које су живеле у њој, о рукама које су је градиле, о жељама утканим у сваки комад цигле, малтера, креча, прозора и… врата. Врата! Каква прелепа врата! Тек тада схватих шта ме је привукло тој кући: врата. Веома висока, преко два метра рекла бих, елегантна, двокрилна али уска, дрвена врата. Жута фарба је била поприлично уништена и једва да се наслућивала на распуклим даскама. У доњем делу била су попуњена дрветом а у горњем је било мат стакло чудесних шара и најлепши украс од кованог гвожђа, дакако, у црној боји, који је могао да представља венац цвећа, двоје у страсном пољупцу или птице у лету. Било је оно, шта је око хтело да види. Нисам могла да се одлучим на шта ме та слика подсећа али ми се моментално урезала у срце. Квака је била масивна, гвоздена, црна и слутила је на тајне. Дошло ми је да истог момента отрчим до тих врата и загрлим их као да се знамо 100 година, али ме моја неспонтаност не пусти. (Понекад  и успем да јој се отргнем, па направим најлепше моменте у свом животу, али овог пута то није био случај.)

„Б. драга, била сам у твојој бившој улици и видех једна врата на прелепој кући коју ће ускоро да сруше“, назвах Б. телефоном истог дана, али ни не стигох да јој кажем све, прекину ме:

„Желиш их?“

„О, даааа…“

„Добро, јави се комшиници Цеци, послаћу ти број, она ти је тамо надлежна за све.

„Наравно да можеш да их узмеш“, рече Цеца када смо се чуле, „али мораћеш да удомиш и две мачке из тог дворишта, јер их немамо куд.“

„Ма удомићу четири, не две!“ обећах одушевљено а у глави већ видех себе како шмирглам и фарбам та врата, и како их постављам на највећи зид дневне собе хоргошке, да ми у зимске сумраке причају о старим временима…

Мој муж је био мање одушевљен када је чуо да огромна врата треба да транспортује у Хоргош. Није му била јасна та опчињеност старим стварима, а поготову вратима, јер смо их у шупи имали подоста а једна исто тако стара недавно пренели из Параћина. У Параћин их је моја Мајка однела када смо се преселили из Хоргоша крајем 70-их. Као саставни део поменутих врата хоргошких стајале су и беле шалукатре, које је Мајка понела, како сама каже, ето онако, јер их је баба Вида дала са речима: „Можда вам устребају“. „Ето”, кажем ја Петру, „видиш да је мени све то устребало” и смејем се обазриво, јер не бих да га сад љутим, важна су ми она врата из Цариградске.

Прво смо пренели две старије мачке. Како то обично бива са тим меканим пуфнама, одмах су добиле имена. Црну женку са белом флеком на грудима, која личи на брош, прозвали смо Брошка. Повећег, младог тиграстог мачора Душко. Комшиница Цеца и виспрена Б. побринуле су се да их транспортујемо у транспортерима, како и доликује мачкама из Цариградске, док смо два слатка шарена мачета, пардон, „зелена“, како рекоше Хоргошани када су их угледали, ставили Старој Мајци у крила и сво троје их одвели у Хоргош на викенд, две седмице касније. Стару Мајку смо вратили, а мачиће оставили драгим комшијама Миладиновима у аманет, јер ионако све наше мачке живе код њих кад нисмо ту. Чим стигнемо у двориште и почнемо да уносимо ствари из кола и да се комодамо по Кући, онда се и наше и комшијске мачке преселе код нас. Важно је да нам је Кућа пуна мачака и да се сви томе радујемо. И комшије и ми, а мачке посебно. Морам признати да је од четворо нових станара Куће остала дуго само „зелена“ Меги а и данас имамо њене потомке који нас жељно чекају. Комшиницу Цецу сам дуго времена имала да обавештавам о томе како су мачке, мада је то била и једна од обавезних тема на кафи са Б. тог лета. За врата нико више није питао, али сам ја била јако срећна што сам их спасила од уништавања и што сам на тај начин сачувала сећања на ону прелепу улицу и хлад под великим крошњама дрвећа. Лице те улице се вероватно изменило након рушења старе куће и грађења модерне стамбене зграде, али је ја памтим онако уснулу под крошњама старих липа у лењом летњем поподневу…

Када сам коначно преузела врата, била су огољена и тужног лица, јер су мајстори са њих скинули онај прелепи украс од кованог гвожђа и разбили мат стакло са чудним шарама. Сад их је красила само масивна гвоздена квака и године које су се јасно виделе на њима. Не мари, тешила сам се, сачувале су своју суштину и много прича, а и Хоргош им је одлично скровиште. Недавно су ми се дошуњала у сан и надахнула да напишем нешто о њима, да се не заборави… Дуго сам размишљала о тајној вези између мачака и врата. Није чудно да мачке воле да спавају код врата, да воле да се протегну уз њих, онако слатко, како ниједна друга животиња то не уме или да скоче са истих и престраве те. И мачке и врата повезују људе, закључих свој унутрашњи монолог, заставши пред један божанствени тиркизни примерак у уској и стрмој улици древне Валете, док ме је Петар стрељао погледом, а ја га као каква мачка игнорисала. Онако, ноншалантно вртећи репом и жмиркајући на малтешком сунцу у стилу „Не сада – маштам“.

 

Децембар, 2018.

Касно је. Већ неко време седим у соби са балконом који гледа на ово наше мало мисто (тешко да бисмо га назвали градом) и пишем. Дува јак ветар, у стану су отворени сви постојећи прозори и врата, промаја је јака, завеса са моје леве стране плеше на истој правећи пируете, витлајући до плафона. Стан је, разумљиво, „прострелан“, тј. гледа на две стране, како би ваздух што више струјао кроз њега. Скоро сви станови на Млати су такви, помислим. Спуштам поклопац на лаптопу и долазим до отворених балконских врата. Удишем пуним плућима тежак и влажан ваздух. Отварам комарник и излазим на балкон, угазивши притом у подебљи слој финог песка из Сахаре и са овог камена голог. Не размишљам о томе како ћу и сутра да се дружим са усисивачем и крпом за прашину, и како се још увек нисам излечила од хигијене живећи на овом Острву, већ затварам очи и удишем море. „У јеее, па ми живимо на мору“, сетим се као изненада… Отварам очи и поглед ми се расеје по драматичном тамном небу прошараном месечином и понеким светлим облаком, који се башкари на раскошној месечини. Никаквог звука нема. Мислим да је прошла поноћ. Мало мисто спава. Усред радне седмице је. Ма мени је „сваки дан викенд“, смешкам се сећајући се куме С. и њене опаске о животу једне заједничке другарице и мислим се како је лепо тако живети; како је дивно што ћу сутра устати без будилнка, како је лепо што је свеже и што девојке још ове седмице имају распуст и што све три уживамо у лењим јутрима. После доручка њих две с еиграју, а ја читам и пијем кафу у омиљеном кутку дневне собе, тј. собе за играње… „Једва чекам да сутра устанем и пијем кафу“, чујем Емилијине речи из једне јулске ноћи од пре 25 година и болан грч ми искриви лице. Мало ми се мути у глави, а у десној руци зноји чаша слатког белог вина. Домаћег. Адријан га је донео пре неки дан из Крајове. Одувек нам је доносио предивна румунска вина, сећам се… Пре неки дан сам га први пут срела, а до тада сам годинама испијала његове слаткасте поклоне разних боја, које је доносио кад би посећивао Београд. Сад је дошао и на Малту. Са неколико различитих боца. Одвраћам мисли од Београда и Малте и враћам их себи, лепше ми је тако. Ту и тамо израња слика једног винограда крај Кањиже, али је потискујем свесно. Рањива сам тренутно и у оваквом стању би ме успомене само пекле. Волим овакве тренутке самоће, после писања и посебног надахнућа, када сам на оној фреквенцији, која се граничи са реалношћу…или оностраношћу…како год…

Прекидам балконску ромасну са половичном месечином и својим мислима и одлазим да обиђем девојчице. Спавају окренуте једна другој, носић уз носић, као у огледалу. Близнакиње, а потпуно различите, а опет се сјајно надопоуњују играјући се – осмехујем се широко на ту слику. Волим да је посматрам свакодневно, али кришом, да не нарушим њихову игру… Љубим орошена чела, закључујем да је влага превисока, али знам да се оне одлично носе са овом климом, и излазим из собе бешумно. Остављам папуче у ходнику и боса одлазим преко сахарског песка  да се ушушкам у један широк загрљај, да потонем безбрижна…

25. септ. 2018.

2012. године, неколико дана пре изборне тишине, избацили смо телевизор из нашег београдског стана и на његово место ставили сасксију са прелепим бенџамином. Дуго пре тога смо размишљали о оваквом чину протеста против тровања и затупљивања али никако да то и учинимо. Када је Стари Отац поменуо да му се покварио тв у викендици, одмах схватисмо: сад или никад! Нови тв никада више нисмо купили. Све што нас је занимало могли смо да нађемо на интернету, ја сам на послу читала све могуће новине и недељнике, П. је читао све могуће вести на телефону и делио их са мном, за случај да сам нешто пропустила, јер сам ја, забога, радила у политичкој фондацији и свака инфо ми је била од користи за посао, мислила сам тада…
Након пресељења на Малту изнајмили смо намештен стан у којем има, између осталог, и телевизијски пријемник али не плаћамо прикључак за антену, те и даље све што желимо да погледамо, гледамо на интернету. Како су девојчице расле имала сам велику дилему у вези са тим да ли и кад деца треба да гледају у било који екран, па чак и цртане филмове, али сам им ипак повремено пуштала исте на енглеском и немачком, да уче стране језике (спрски смо причали са њима свакако), а истовремо решавала и неке друге проблеме (које дворука жена има кад има близнаце, али о томе други пут). Када су са две године прогоровриле и енглески, схватих да је то сјајно, али да морам да контролишем шта им пуштам, јер понављају целе реченице, али и опонашају цртане јунаке.
Елем, изаберем тако неки леп цртаћ на јутјубу и пустим их да гледају а ја се разлетим по кући да свашта нешто урадим. Слушам све песмице са њима, певушим, понекад тихо, понекад гласно, глумим са усисивачем у руци или крпом за прашину. Но, њих две мало, мало, па негодују. На трећу сирену улетим у собу а на ТВу предизборни спот неке од две малтешке странке, јер је предизборна кампања у пуном јеку, а моје девојке врте главом и негодују: „О, ноу! Мама, о, ноу!“ Ја се придружујем: „О, ноу, политика! Ноу мор, никако! О, ноу политика!“ Бесно мишем тражим где пише СКИП. Љута сам и оне то виде, и не желим више да гледам ушминкана лица политичара, чак ни у туђој земљи. Њих две на следећем споту понављају шта су чуле од мене. Ја трчим као помахнитала да притиснем СКИП и не знам да ли да се смејем или да плачем. Можда није добро да им огадим „тај реч“ већ сада, јер дубоко у себи не мислим да политика мора да буде нешто нужно лоше, ја сам, ипак, симпатизер хришћанско-демократске опције (чија је аутентичност код данаспостојећих под великим знаком питања, али опет), можда је боље да сад већ прихвате да ће се бавити свим другим у животу а политиком никако, можда ипак грешим…
Недеља је. Дан након гласања. (Да, на Малти је гласање суботом и притом изађе преко 90% људи да гласа, ааааааааааааааааааааа, но, и о томе ћу други пут, да не заборавим шта хдтедох сад да кажем.) П. и девојке су у оближњем парку, ја остадох да нешто урадим по кући. Одједном чујем сирене, цику и вриску напољу, па опет сирене, музика са разгласа и непрестано трубљење. Не знам шта се дешава али осећам тескобу и непријатност. Желудац ми се грчи, коса диже на глави, као да препознајем атмосферу. Ах, да славе победу на изборима, сетих се. Комшиница Малтежанка ме је упозорила пре неколико дана да за овај викенд никуд даље не идем, поготову не са децом, да набавим намирнице, јер ништа неће радити, а и она затвара радњу до уторка. Изем ти политичку сцену са само две странке, мислим се у себи. Но, панично шаљем П. поруку да се евакуишу из паркића а у глави се одвија недавно одгледани филм на тему избора у Србији. Топ са комшијске терасе загрува победнички а мени се оте одбрамбено: О, НОУ ПОЛИТИКААААААААААААААААА аген!!! Одмах затим уследила је реченица са једног транспарента за време демонстрација у Београду након последњих избора, која каже све у само три речи: „Ј… в… м…!!!“ Добро је да сад деца не могу да ме чују, не знам како бих се извукла.