Prvo što sam uočila na prvom susretu sa Maltom bila su raznovrsna i raznobojna vrata, koja ovom ostrvu daju poseban šarm, a i dalje su mi prva asocijacija na reč: Malta. Druga slika su velike, podgojene mačke kojih ima svuda i koje uglavnom žmirkaju ležeći na steni, ogradi, automobilima. Oba simbola su su moje velike ljubavi.

Ne mogu da se setim kako sam se obrela onomad u Carigradskoj, kada se B. iz nje iselila nekoliko meseci pre događaja o kojem pripovedam. Put do posla vodio me je Venizelosovom, koja je paralelna Carigradskoj, no, nekako se nađoh tamo i ugledah staru, prelepu kuću spremnu za rušenje. Obuze me neka tuga, kao da je reč o mojoj kući, kao da sam je sama gradila, kao da sam u njoj korene pohranila. (U to vreme trajao je proces obnavljanja naše Kuće u Horgošu i bila sam opsednuta starim predmetima i kućama, i svime što ide uz njih.) Razmišljala sam o porodici/porodicama koje su živele u njoj, o rukama koje su je gradile, o željama utkanim u svaki komad cigle, maltera, kreča, prozora i… vrata. Vrata! Kakva prelepa vrata! Tek tada shvatih šta me je privuklo toj kući: vrata. Veoma visoka, preko dva metra rekla bih, elegantna, dvokrilna ali uska, drvena vrata. Žuta farba je bila poprilično uništena i jedva da se naslućivala na raspuklim daskama. U donjem delu bila su popunjena drvetom a u gornjem je bilo mat staklo čudesnih šara i najlepši ukras od kovanog gvožđa, dakako, u crnoj boji, koji je mogao da predstavlja venac cveća, dvoje u strasnom poljupcu ili ptice u letu. Bilo je ono, šta je oko htelo da vidi. Nisam mogla da se odlučim na šta me ta slika podseća ali mi se momentalno urezala u srce. Kvaka je bila masivna, gvozdena, crna i slutila je na tajne. Došlo mi je da istog momenta otrčim do tih vrata i zagrlim ih kao da se znamo 100 godina, ali me moja nespontanost ne pusti. (Ponekad  i uspem da joj se otrgnem, pa napravim najlepše momente u svom životu, ali ovog puta to nije bio slučaj.)

„B. draga, bila sam u tvojoj bivšoj ulici i videh jedna vrata na prelepoj kući koju će uskoro da sruše“, nazvah B. telefonom istog dana, ali ni ne stigoh da joj kažem sve, prekinu me:

„Želiš ih?“

„O, daaaa…“

„Dobro, javi se komšinici Ceci, poslaću ti broj, ona ti je tamo nadležna za sve.

„Naravno da možeš da ih uzmeš“, reče Ceca kada smo se čule, „ali moraćeš da udomiš i dve mačke iz tog dvorišta, jer ih nemamo kud.“

„Ma udomiću četiri, ne dve!“ obećah oduševljeno a u glavi već videh sebe kako šmirglam i farbam ta vrata, i kako ih postavljam na najveći zid dnevne sobe horgoške, da mi u zimske sumrake pričaju o starim vremenima…

Moj muž je bio manje oduševljen kada je čuo da ogromna vrata treba da transportuje u Horgoš. Nije mu bila jasna ta opčinjenost starim stvarima, a pogotovu vratima, jer smo ih u šupi imali podosta a jedna isto tako stara nedavno preneli iz Paraćina. U Paraćin ih je moja Majka odnela kada smo se preselili iz Horgoša krajem 70-ih. Kao sastavni deo pomenutih vrata horgoških stajale su i bele šalukatre, koje je Majka ponela, kako sama kaže, eto onako, jer ih je baba Vida dala sa rečima: „Možda vam ustrebaju“. „Eto”, kažem ja Petru, „vidiš da je meni sve to ustrebalo” i smejem se obazrivo, jer ne bih da ga sad ljutim, važna su mi ona vrata iz Carigradske.

Prvo smo preneli dve starije mačke. Kako to obično biva sa tim mekanim pufnama, odmah su dobile imena. Crnu ženku sa belom flekom na grudima, koja liči na broš, prozvali smo Broška. Povećeg, mladog tigrastog mačora Duško. Komšinica Ceca i visprena B. pobrinule su se da ih transportujemo u transporterima, kako i dolikuje mačkama iz Carigradske, dok smo dva slatka šarena mačeta, pardon, „zelena“, kako rekoše Horgošani kada su ih ugledali, stavili Staroj Majci u krila i svo troje ih odveli u Horgoš na vikend, dve sedmice kasnije. Staru Majku smo vratili, a mačiće ostavili dragim komšijama Miladinovima u amanet, jer ionako sve naše mačke žive kod njih kad nismo tu. Čim stignemo u dvorište i počnemo da unosimo stvari iz kola i da se komodamo po Kući, onda se i naše i komšijske mačke presele kod nas. Važno je da nam je Kuća puna mačaka i da se svi tome radujemo. I komšije i mi, a mačke posebno. Moram priznati da je od četvoro novih stanara Kuće ostala dugo samo „zelena“ Megi a i danas imamo njene potomke koji nas željno čekaju. Komšinicu Cecu sam dugo vremena imala da obaveštavam o tome kako su mačke, mada je to bila i jedna od obaveznih tema na kafi sa B. tog leta. Za vrata niko više nije pitao, ali sam ja bila jako srećna što sam ih spasila od uništavanja i što sam na taj način sačuvala sećanja na onu prelepu ulicu i hlad pod velikim krošnjama drveća. Lice te ulice se verovatno izmenilo nakon rušenja stare kuće i građenja moderne stambene zgrade, ali je ja pamtim onako usnulu pod krošnjama starih lipa u lenjom letnjem popodnevu…

Kada sam konačno preuzela vrata, bila su ogoljena i tužnog lica, jer su majstori sa njih skinuli onaj prelepi ukras od kovanog gvožđa i razbili mat staklo sa čudnim šarama. Sad ih je krasila samo masivna gvozdena kvaka i godine koje su se jasno videle na njima. Ne mari, tešila sam se, sačuvale su svoju suštinu i mnogo priča, a i Horgoš im je odlično skrovište. Nedavno su mi se došunjala u san i nadahnula da napišem nešto o njima, da se ne zaboravi… Dugo sam razmišljala o tajnoj vezi između mačaka i vrata. Nije čudno da mačke vole da spavaju kod vrata, da vole da se protegnu uz njih, onako slatko, kako nijedna druga životinja to ne ume ili da skoče sa istih i prestrave te. I mačke i vrata povezuju ljude, zaključih svoj unutrašnji monolog, zastavši pred jedan božanstveni tirkizni primerak u uskoj i strmoj ulici drevne Valete, dok me je Petar streljao pogledom, a ja ga kao kakva mačka ignorisala. Onako, nonšalantno vrteći repom i žmirkajući na malteškom suncu u stilu „Ne sada – maštam“.

 

Decembar, 2018.

Kasno je. Već neko vreme sedim u sobi sa balkonom koji gleda na ovo naše malo misto (teško da bismo ga nazvali gradom) i pišem. Duva jak vetar, u stanu su otvoreni svi postojeći prozori i vrata, promaja je jaka, zavesa sa moje leve strane pleše na istoj praveći piruete, vitlajući do plafona. Stan je, razumljivo, „prostrelan“, tj. gleda na dve strane, kako bi vazduh što više strujao kroz njega. Skoro svi stanovi na Mlati su takvi, pomislim. Spuštam poklopac na laptopu i dolazim do otvorenih balkonskih vrata. Udišem punim plućima težak i vlažan vazduh. Otvaram komarnik i izlazim na balkon, ugazivši pritom u podeblji sloj finog peska iz Sahare i sa ovog kamena golog. Ne razmišljam o tome kako ću i sutra da se družim sa usisivačem i krpom za prašinu, i kako se još uvek nisam izlečila od higijene živeći na ovom Ostrvu, već zatvaram oči i udišem more. „U jeee, pa mi živimo na moru“, setim se kao iznenada… Otvaram oči i pogled mi se raseje po dramatičnom tamnom nebu prošaranom mesečinom i ponekim svetlim oblakom, koji se baškari na raskošnoj mesečini. Nikakvog zvuka nema. Mislim da je prošla ponoć. Malo misto spava. Usred radne sedmice je. Ma meni je „svaki dan vikend“, smeškam se sećajući se kume S. i njene opaske o životu jedne zajedničke drugarice i mislim se kako je lepo tako živeti; kako je divno što ću sutra ustati bez budilnka, kako je lepo što je sveže i što devojke još ove sedmice imaju raspust i što sve tri uživamo u lenjim jutrima. Posle doručka njih dve s eigraju, a ja čitam i pijem kafu u omiljenom kutku dnevne sobe, tj. sobe za igranje… „Jedva čekam da sutra ustanem i pijem kafu“, čujem Emilijine reči iz jedne julske noći od pre 25 godina i bolan grč mi iskrivi lice. Malo mi se muti u glavi, a u desnoj ruci znoji čaša slatkog belog vina. Domaćeg. Adrijan ga je doneo pre neki dan iz Krajove. Oduvek nam je donosio predivna rumunska vina, sećam se… Pre neki dan sam ga prvi put srela, a do tada sam godinama ispijala njegove slatkaste poklone raznih boja, koje je donosio kad bi posećivao Beograd. Sad je došao i na Maltu. Sa nekoliko različitih boca. Odvraćam misli od Beograda i Malte i vraćam ih sebi, lepše mi je tako. Tu i tamo izranja slika jednog vinograda kraj Kanjiže, ali je potiskujem svesno. Ranjiva sam trenutno i u ovakvom stanju bi me uspomene samo pekle. Volim ovakve trenutke samoće, posle pisanja i posebnog nadahnuća, kada sam na onoj frekvenciji, koja se graniči sa realnošću…ili onostranošću…kako god…

Prekidam balkonsku romasnu sa polovičnom mesečinom i svojim mislima i odlazim da obiđem devojčice. Spavaju okrenute jedna drugoj, nosić uz nosić, kao u ogledalu. Bliznakinje, a potpuno različite, a opet se sjajno nadopounjuju igrajući se – osmehujem se široko na tu sliku. Volim da je posmatram svakodnevno, ali krišom, da ne narušim njihovu igru… Ljubim orošena čela, zaključujem da je vlaga previsoka, ali znam da se one odlično nose sa ovom klimom, i izlazim iz sobe bešumno. Ostavljam papuče u hodniku i bosa odlazim preko saharskog peska  da se ušuškam u jedan širok zagrljaj, da potonem bezbrižna…

25. sept. 2018.

2012. godine, nekoliko dana pre izborne tišine, izbacili smo televizor iz našeg beogradskog stana i na njegovo mesto stavili sasksiju sa prelepim bendžaminom. Dugo pre toga smo razmišljali o ovakvom činu protesta protiv trovanja i zatupljivanja ali nikako da to i učinimo. Kada je Stari Otac pomenuo da mu se pokvario tv u vikendici, odmah shvatismo: sad ili nikad! Novi tv nikada više nismo kupili. Sve što nas je zanimalo mogli smo da nađemo na internetu, ja sam na poslu čitala sve moguće novine i nedeljnike, P. je čitao sve moguće vesti na telefonu i delio ih sa mnom, za slučaj da sam nešto propustila, jer sam ja, zaboga, radila u političkoj fondaciji i svaka info mi je bila od koristi za posao, mislila sam tada…
Nakon preseljenja na Maltu iznajmili smo namešten stan u kojem ima, između ostalog, i televizijski prijemnik ali ne plaćamo priključak za antenu, te i dalje sve što želimo da pogledamo, gledamo na internetu. Kako su devojčice rasle imala sam veliku dilemu u vezi sa tim da li i kad deca treba da gledaju u bilo koji ekran, pa čak i crtane filmove, ali sam im ipak povremeno puštala iste na engleskom i nemačkom, da uče strane jezike (sprski smo pričali sa njima svakako), a istovremo rešavala i neke druge probleme (koje dvoruka žena ima kad ima bliznace, ali o tome drugi put). Kada su sa dve godine progorovrile i engleski, shvatih da je to sjajno, ali da moram da kontrolišem šta im puštam, jer ponavljaju cele rečenice, ali i oponašaju crtane junake.
Elem, izaberem tako neki lep crtać na jutjubu i pustim ih da gledaju a ja se razletim po kući da svašta nešto uradim. Slušam sve pesmice sa njima, pevušim, ponekad tiho, ponekad glasno, glumim sa usisivačem u ruci ili krpom za prašinu. No, njih dve malo, malo, pa negoduju. Na treću sirenu uletim u sobu a na TVu predizborni spot neke od dve malteške stranke, jer je predizborna kampanja u punom jeku, a moje devojke vrte glavom i negoduju: „O, nou! Mama, o, nou!“ Ja se pridružujem: „O, nou, politika! Nou mor, nikako! O, nou politika!“ Besno mišem tražim gde piše SKIP. Ljuta sam i one to vide, i ne želim više da gledam ušminkana lica političara, čak ni u tuđoj zemlji. Njih dve na sledećem spotu ponavljaju šta su čule od mene. Ja trčim kao pomahnitala da pritisnem SKIP i ne znam da li da se smejem ili da plačem. Možda nije dobro da im ogadim „taj reč“ već sada, jer duboko u sebi ne mislim da politika mora da bude nešto nužno loše, ja sam, ipak, simpatizer hrišćansko-demokratske opcije (čija je autentičnost kod danaspostojećih pod velikim znakom pitanja, ali opet), možda je bolje da sad već prihvate da će se baviti svim drugim u životu a politikom nikako, možda ipak grešim…
Nedelja je. Dan nakon glasanja. (Da, na Malti je glasanje subotom i pritom izađe preko 90% ljudi da glasa, aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa, no, i o tome ću drugi put, da ne zaboravim šta hdtedoh sad da kažem.) P. i devojke su u obližnjem parku, ja ostadoh da nešto uradim po kući. Odjednom čujem sirene, ciku i vrisku napolju, pa opet sirene, muzika sa razglasa i neprestano trubljenje. Ne znam šta se dešava ali osećam teskobu i neprijatnost. Želudac mi se grči, kosa diže na glavi, kao da prepoznajem atmosferu. Ah, da slave pobedu na izborima, setih se. Komšinica Maltežanka me je upozorila pre nekoliko dana da za ovaj vikend nikud dalje ne idem, pogotovu ne sa decom, da nabavim namirnice, jer ništa neće raditi, a i ona zatvara radnju do utorka. Izem ti političku scenu sa samo dve stranke, mislim se u sebi. No, panično šaljem P. poruku da se evakuišu iz parkića a u glavi se odvija nedavno odgledani film na temu izbora u Srbiji. Top sa komšijske terase zagruva pobednički a meni se ote odbrambeno: O, NOU POLITIKAAAAAAAAAAAAAAAAA agen!!! Odmah zatim usledila je rečenica sa jednog transparenta za vreme demonstracija u Beogradu nakon poslednjih izbora, koja kaže sve u samo tri reči: „J… v… m…!!!“ Dobro je da sad deca ne mogu da me čuju, ne znam kako bih se izvukla.