Из омиљене фотеље за читање у дневној соби, добијене на поклон од куме Слађе, сасвим лепо се види баба Мирин леви прозор доулице, који увече буде осветљен до ситних сати. Ако се малко нагнем преко леве руке, могу видети и друга два. Они нису никада осветљени. У ту собу баба Мира, изгледа, не залази с вечери. Када сам синоћ пред спавање отварала прозоре да уђе августовска свежина и, по навици, бацила поглед прекопута, поменути прозор није био осветљен. Нека нелагода ме запосе истог тренутка, усели ми се у потиљак са јасном намером да ће ту и остати. У зору сам се пробудила и одмах устала да погледам прекопута. Нема светла ни ујутру, изустих полугласно. Само пун месец изнад мале жуте куће, који употпуњује идиличну слику какве знам из некадашњих снова дечијих, а који ми и данас повремено долазе. Када је свануло, кренух преко улице, и већ на пола пута видех катанац на капији. Отишла је… Септембар је стигао, лето је незванично у људским умовима завршено, школа је почела, неко унуче је требало чувати…

Волим ту њену малу кућу. Очувана, нереновирана, ненадограђена, необновљена, сачувала је мирисе старих времена, а у сваком кутку прегршт успомена… и присенак сете. Волим да одем тамо иако ми се тада пробуди жал за бабином старом кућом, какву памтим из детињства, иако ме опрхвају неке тешке прамисли. Не посећујемо се редовно, јер баба Мира нема навику да се дружи са комшилуком, тако је барем рекла једаред Мајци, те ја из неког обзира не бих да досађујем и да се намећем, а ионако нерадо напуштам своју Кућу и двориште. Иде само код комшинице поред и то је то, али моје девојчице не прихватају изговоре као ми одрасли и радо хрле прекопута, јер воле да се играју у башти а “баба Мија” им све дозвољава. Ја их опомињем, она говори: “Пусти, Лело, децу, никакву штету не могу да направе, шта ти је, нема шта овде да покваре, не могу да наштете никако.” Не знам шта ми је, само понекад из мене изрони строга мајка из давнина… Недавно је видех пред капијом у сумрак и махнух јој срдачно у стилу: “Јесте ли добро?” Она је само несигурно одмахнула, као да је тим гестом хтела да ме подсети да не чује добро и да, ето, гура. Сетих се тек тада да не чује добро. Не претрчах друм, нешто ме спречи, изједох се као млад месец због тога после. Следећег лета чим стигнем, идем прво до ње, кажем сама себи са неком грижом савести и надолазећом слутњом којој вешто умакнем тако што поглед спустим на уснуле девојчице и мачка Мому како се мешкољи међу њима.

Кад баба Мира оде из Хоргоша, ближи се и наш одлазак… Желудац ми се грчи и увија, на грудима ми лежи тежина целог света, у глави се врте летос изговорене речи и мирис Тисе, пред очима разголићени и тужни прозори наше Куће. Завесе су на прању, после сложене на чекању. Кад њих скинем, то значи да су кофери спаковани. Бескрајна туга ме разапиње изнутра, споља ломи и савија, саму себе најпре нервирам тим опирањем а онда се препустим и као грана под теретом снега сломим… Иначе сам добро. Биће све лакше кад стигнем на ону другу адресу и отворим кофере да се шепуре по ходнику, чекајући да буду испражњени. Као да сама себи подваљујем, намерно их оставим тако раскупусане неко време, да се понешени мириси из Куће рашире по оном стану и у пролазу ми набаце сету изнад углова усана и подножја јагодица. Тако, ваљда несвесно, саму себе челичим. Прегураћемо јесен, кажем одлучно, у срцу се помирим са привременим растанком и помолим да следећег лета онај прозор прекпута опет светли до касно.

Августа, 2019.

У време када је у овој Кући баба Вида носила плаву кецељу са два лица а ја била дете, један од најлепших доживљаја ми је био да одем у шталу и посматрам ластино гнездо. Није требало дуго чекати да наиђу мама и тата ласте и донесу својим птићима храну и да притом из гнезда извире кљунићи оивичени жутом танушном линијом. Тај призор ми је остао тако дубоко усрцен, да ми је био прва слика пред очим када сам, након 20 година, ушла у поменуту шталу и погледом потражила гнездо. Било је на месту, а мени се срце стегло по ко зна који пут тог дана, да сам помислила да овај пут стварно неће издржати. Био је фебруар, а ја сам видела поменути призор храњења тако јасно.

Када су кључеви Куће поново били у мојим рукама отворила сам прозоре на штали и замолила чика Љубу, који се са великим задовољством прихватио улоге кућепазитеља, да их не затвара и да ми обавезно јави кад дођу ласте. Дошле су врло брзо, иако је био јуни, иако су се већ поодавно доселиле из „топлијих крајева“ у наше лепо село. Не само тог лета, већ и неколико наредних, са дечијим узбуђењем сам приликом сваке посете оронуле Куће мог детињства посматрала кљуниће оивичене жутим и слушала живахан цвркут ласти. Када смо кренули са обновом Куће, ласте су престале да долазе… Штала је постала вински подрум а прозори су и даље били отворени од раног пролећа до касне јесени…

Пре неки дан хватам себе како погледом тражим има ли у близини неко добро познато гнездо и чује ли се онај звонки цвркут и брзи плавичасти лет у стилу: фрррррфррррфррррррр. Моја највећа жеља овог лета је да ми се ласте негде око Куће уселе и овој дивоти додају неставрно плаву са оним тананим жутим детаљем који ми из ока не излази а који ће моје девојчице упити за цео живот. Певушим  у себи своју верзију песмице: „Ласте, проласте, са Тисе ми доласте…“ и чекам са радошћу стрпљиво…

Хоргош, јула, 2019.

Тог летњег петка одлучила сам да из Београда за Хоргош кренем преко Баната. Јесте да то путешествије траааааје али сам имала и времена и воље, а како је и Мајка путовала са мном и била веома лепо расположена, знала сам да ће време брзо проћи. План је био да она у Хоргошу проведе лето и негује башту коју сам с пролећа сама почела да гајим, али по њеним речима „немам појма о томе“, надгледа мајсторе, јер радови на Кући још увек нису били готови, а ми да је посећујемо сваког викенда и летњи одмор од три седмице проведемо у Кући. Моја давнашња жеља. На тај „одмор“ планирали смо да пловимо Дуњом од Београда до Кањиже, узводно Дунавом, па Тисом, где бисмо се усидрили, а онда из оближњег Хоргоша сваки дан долазили да боравимо на омиљеној реци. Пловидба је испланирана тако да траје пет лаганих дана, да се успут обиђу драги људи и лепа места поред реке и да се нас двоје по први пут отиснемо сами у овакву авантуру. Истој су претходиле две године „вежбања“ у оквиру регате Воде Војводине где се занавек заљубих у пловидбу рекама и каналима, трску и шаш…

Копнена авантура банатском туром са Мајком била је лепа увертира у то дуго, а како се касније испоставило, чаробно лето. Кад сам била мала родитељи су често путовали тим путем код бабе у Хоргош и успут посећивали родове по Банату. Временом су се многи од њих преселили на онај свет а контакти са млађима погубили, па се и вожња на ту страну проредила. Сећам се да сам волела да посматрам кроз прозор куда пролазимo а поготову сам била узбуђена кад бих видела гнездо рода. Биће да су ми често скретали пажњу на те птице, јер сам их целог живота сматрала помало мистичним… Два сата вожње аутопутем није могло да се мери са овим лаганим темпом, куповином воћа и поврћа поред пута од локалних ратара, брања ивањског цвећа и малих сунцокрета око паркинга и испијањем кафе у неком од симпатичних ресторана-салаша који се виде са друма. Како смо пролазили кроз разна мала и већа места, у мојој глави се развијао филм који је чудесно повезивао слике из давно прошлог и прошлог времена у једну нераскидиву целину а све уз пратњу Звонка Богдана и тамбураша. Онако, баШ преЧански, са сетом, да о’ма умрем од милине…

Пред Зрењанин ми је „искочила“ слика Петровог друга Јочвчића којег смо ономад посетили у родитељском дому а они нас веома лепо дочекали… сетих се и Јовчићеве баке, покој јој души. Код Кикинде су ми се мисли врзмале око једне Марте и проф. Тркуље које сам знала преко посла, у Мокрину (мада ѕнам да је баш из Башаида) помислих на колегу са факултета Г. Француског, којег нисам видела од онда, на моју Сандру и њену љубав према Банату, и пожелех силно да се једаред врати из те хладне Канаде. Стихови Мике Антиђа лебдели су ми над главом као какви анђелчићи и неизоставни украс на овој путањи. Код табле за Падеј се сетих нашег друга Ђ. Нинкова како уме очас посла да „скокне“ до свог села; пред Чоком видех мог Оца и његовог чуђење што Параћинци име овог места изговарају потпуно другачије и не чују да је „о“ кратко (узлазно) а не дугачко (силазно), па та варош испаде нека друга, нека Чооока… У Кнежевцу се сетих баба-тетке Јудите и родова Деспотов, на једно прелепо лето касних 70их, на жутом мосту преко Тисе помислих на пловидбу која нас чека и загрлих Бачку и сутон свим својим бићем и зајецах гласно на згражавање Мајке које се огледало у једној јединој, а веома садржајној, реченици: „Хм, шта сад слиниш?“… Шта ћу, нежна душица, помислих али одћутах…

Паралелно са мојим филмом Мајка је имала монолог, и то наглас, помињала неке друге људе који су живели у местима кроз која пролазисмо, разне догађаје којих сам се као кроз маглу сећала и свака друга реченица јој је била о родама. Толико рода не видех ни ја у једном дану, али признајем да нисам тако често путовала Банатом. Роде најрађе живе у Банату, закључих дечијим умом.

„Родо, две бебе донеси! Две!“ узвикује Мајка као дете и враћа ме за волан и у тренутно дешавање, у суровост стварности, у раље преиспитивања из којих сам се годинама безуспешно чупала.

„Шта би са три, које си до недавно помињала?“ задиркујем је помало пакосно, јер ме нервира то њено детиње понашање, које истовремено и волим.

„Много је три, нека буду две! Двееееее, родоооооо!“ одговара као да то зависи само од ње и узвикује своју мантру ка равници кроз отворен прозор.

„Баба, сморићеш све банатске роде.“ Кажем прекорно, а она после једног „М’рш!“ на које се човек може само насмејати, наставља по своме све до Бачке.

Те јесени смо јој саопштили да ће рода на пролеће донети две бебе, али и њу код нас, да нам помаже.

Не знам да ли је до загонетних рода или Мајке, али и данас кад год видим гнездо рода обузме ме нека необична милина, дубока до суза, и у једном делу бића пробуди ми се паганско веровање да ћу ускоро чути за неку нову бебу.

Јула, 2019.

Август у Хоргошу, за разлику од јула, познат ми је од лане. Сви његови мириси, укуси, мисли и осећања, пад његових сенки на зидове у Кући и правац ветрова надворишту и наулици. Још као дете упијала сам мирис винограда у августу лежећи у љуљашци, коју су Мајка и баба Вида направиле уз помођ дебелог штрика и жутог ћебета, разапевши их између два стабла плаве шљиве, да дете дрема док моба ради. Кад сам мало порасла, трчала сам босонога по винограду и јела улепљеним рукама неопрано грожђе, шљиве и брескве, слушала из кревета звукове прохладних ноћи и весели жамор гостију надворишту до касно у ноћ, удисала мирисе пуне гајбица и корпи тек убраног воћа распоређених у дугачком ходнику, гледала у испражњено ластино гнездо у штали, све радујући се што су отишле тамо где ће им бити топло. Тако су ми каз’ли за ласте…

Август у Хоргошу сам провела и оне ’87. када смо бабу видели последњи пут, када је Кућа била кришом продата и када сам пожелела да је једаред купим назад и обрадујем Тату. Годинама сам сањала управо тај август, а много година касније, када се моја жеља испунила и Кућа била поново „моја“, сама проведох у Њој једну бесану августовску ноћ након великог Повратка себи. Од тада, сваког августа сам овде око Преображења. Добро се упознах са нарави овог месеца, која се огледа највише у свакодневном животу надворишту.  Непогрешиво знам где је лепа хладовина за јутарњу кафу, до када се може седети напољу пре подне, како мирише Кућа кад је највећа јара, а ми заклоњени шалукатрама од исте уживамо у поподневном одмору, свако на свој начин; знам у које доба дана пада сенка на  цело двориште, до када се може седети увече на трему босих ногу и голих рамена. Знам и да ће онај зрикавац испод прозора спаваће собе отићи непогрешиво пред крај месеца.

Овај август нам је започео Петровим доласком на викенд, Катиним одласком, баба Рајкиним доласком и останком до краја нашег боравка.

Често смо одлазили на Тису на пикник или на базен са термалном водом. Некада сам свакодневно ишла са овдашњом децом у каштел на хоргошки базен, поред чувеног Карасевог дворца. Сада је од каштела и поменутог дворца остало само сећање на једну лепу причу (http://www.gradsubotica.co.rs/jedno-zaboravljeno-izletiste-na-domak-subotice-i-ludi-zamak/).

Прочитах коначно Великићевог Иследника, који ме је стрпљиво чекао више од три године. Некако ми није полазило за руком да га прочитам раније, иако волим како овај Писац слаже речи. Сећам се дана када сам поменути наслов угледала у излогу једне књижаре у Кнез Михаиловој шетајући своје двомесечне бебе у дуплим колицима, са којима није било никаквих шанси да уђем у неку радњу, већ сам била задовољна и самом чињеницом да смо на ваздуху, да одемо до Калемегдана и да успут могу да ждракнем у понеки излог са књигама и ципелама. Иследник ме је  тихо дозивао из излога и шапнуо време и место првог рандевуа. Обрадовала сам се угледавши нови наслов драгог Писца, јер сам са Великићем раније сарађивала, а једно чаробно вече када је гостовао у Гетеовом друштву ми је остало у сећању занавек. Неколико дана касније, у Васиној улици, стојим испред пекаре, чекам Мајку да обави куповину, кад, ето Великића. Срдачно смо се поздравили и питали за здравље. „Ја, добро, ево овако већ два месеца“, одговорим и покажем колица. „Ох, како је то лепо! Како се зову?“… Волим да тумачим симболе по сопственом нахођењу, а овај сусрет ми је био један од значајних у постпорођајном магновењу. Док сам читала Иследника, сетих се и Виа Пуле, која ме је намучила онолико, јер сам је на постдипломским у Ерфурту узела за тему једног семинарског рада, као и свих других наслова које прочитах од великог Великића и дефинитивно спознах, да је Иследних најбољи роман који скоро прочитах. Садржајан, слојевит, лавиринтан, потпуно великићки а опет, некако, другачији…сјајан!

Август је одлично време да се почне са неким природним ојачивачем имунитета, типа: мед-лимун-ђумбир, поред свега оног локалног у чему уживамо од почетка јула: тетка Вериној пилетини, производима месара Берењија, јајима од кока Миладинов, које и сами хранимо свакодневно остацима воћа и поврћа, као и кефиру са козјим млеком, воденом кефиру… Влажна малтешка зима долази а деца се разбољевају очас посла. Верујем да ћемо овај пут бити јачи и отпорнији.

Имали смо пуно гостију. Бојана К. је отворила сезону у августу, о чему је и сама писала (http://korzoportal.civcic.com/foto-esej-kanjiza-i-jelena/). Била нам је моја другарица из основне школе, Сандра, која живи у Канади. Нисмо се виделе барем 10 година. Сусрет је био више него емотиван и слојевит, мислила сам да ћу га оплакати на почетку, а испало је да сам се два дана састављала након поновног растанка…

Дошла нам је драга Анкица из Нова Сада, не видех је од 20…, са пуним рукама дарова и једним јерменским вином „за маму“, које смо дегустирале на трему уз разне приче и смех до суза, а све зачиниле сећањима на стара вримена.

Били су нам  ТеКтка и теча из Америке, моја сестра од ујака, коју нисмо видели, не смем ни да помињем колико, а чији долазак је Мајку посебно испунио, јер је ова њена Ката. Као и свака ТеКтка, и ова зна коју боју девојчице посебно воле…

Преображење у Хоргошу је одувек посебан догађај за оно мало српског живља. Сеоска је слава, дан када долазе гости са разних страна и када све куће миришу на колаче и грожђе. Сећам се играња у порти цркве, док се Мама и Тата друже са осталима, сећам се шарених бомбона и лицидерских срдаца на тезгама, шећерне вуне, коју никако нисам волела, и оних ушећерених црвених јабука (тетка Мара каже да су то увек биле јабуке сорте „Циганчице“), које су лепе само на око, а које не мош’ прегристи ни за живу главу… Овогодишња прослава Преображења Господњег је била скромна у сваком смислу, али неописиво лепа, као у старом филму. Дан је био сунчан, црква свечано украшена цвећем и грожђем, трава је мирисала на лето на измаку а ми се сликале у порти испод деда Богољубове липе, коју је он засадио када се градила црква. Исти онај Богољуб Рус, који је подигао и нашу Кућу, рођени брат моје прабабе по оцу Христине Рус, удате Јабланов. Моје девојке су биле веселе и на Литургији и на поподневном догађају „резању славског колача“, и као лептирице трчале од тезге до тезге наулици и бирале шта да купимо. На једној фотографији, коју смо послали тати, Кира пружа руке према тезги пуној слаткиша и са осмехом и искрама у очима даје предлог: „Хајде да купимо све!“ Кхм, кхм, кхм… одакле ли јој таква идеја?!

У августу се још увек може равно из кревета на „кибиц фенстер“ да се мало продивани са бабама на шору

и да се мала надворишту у било које доба поподнева.

Био је и по који кишни дан, али смо га окитиле шареним чизмицама и необичним шеширима.

Пошто нисмо ту кад је време сетве, немамо много тога у башти ни кад дође тренутак за жетву, али нам Небо подари плодове којима није потребно много неге, који живе и од нашег радовања и љубави.

    

За све остало ту су комшијске баште и Комшије широких руку које нас снабдевају шаргарепом, кромпиром, луком, купинама, цвећем…

Ни у августу се није пропуштало тиховање на трему, ретке вечери са гостима уз вино са песка и свеће, шетња селом под звезданим небом у ситне сате.

Од радова надворишту било је сређивање дрва за бајковиту хоргошку зиму.

Сваког 30. августа сетим се Саве Шумановића и његове љубави према родном Шиду коју је уткао у своје слике…

Неки су добили и разгледницу и рекли да би ишли кући. „Кући?“ питала сам изненађено. „Кући, на Мајту, код тате и Џејмија и Јуизе, и бата Дјоје и Које…“, рекоше девојке… Да, кућа је увек тамо где су они које волеш и који ти се радују, а ми их имамо на више страна, благо нама!

 

Недељом сам ретко сама. Недељом једва да седим на великом белом кревету, заваљена у прегршт начичканих јастучића и читам. Мало читам, мало затварам очи и покушавам да ухватим тренутак. Покушавам да зауставим време на кратко, јер ми се чини да ћу умрети од милине, која је и око мене и у мени. Иако је крај августа, свеже је и нема сунца. Из трпезарије допире мирис босиљка, убраног јуче у тетка Мариној башти, мирис песка из дворишта и мирис ове Куће, који ми храни и лечи душу. Радио се једва чује у кухињи: „Где сте ноћи где сте дани, и воћњаци процветани? Где сте моји кочијаши, где сте ђерми и салаши?“… Сетих се свог Оца и његове љубави према свему овоме овде…

Волим баш овакву недељу, мирну и тиху, када неко време могу да седим сама у својој Кући и удишем је. На тренутак нисам сигурна јесам ли ја у Њој или је Она у мени… Истовремено не могу да дочекам да чујем познату шкрипу капије, бат четири ножица уз пратњу два гласића, која ме још са улице узбудљиво дозивају, хрлећи ми у загрљај, да што пре испричају како је било у шетњи по селу.

Одувек маштам о томе да  цело лето проведем у Хоргошу. Док сам оних година посматрала како мајстори раде на обнављању наше Куће циглу по цилгу, или што би рекао наш извођач радова „цигљу по цигљу“, видела сам је завршену и себе како трчкарам по травњаку са послужавником у рукама, како дочекујем госте у свом летњиковцу у палићком стилу, како седим на трему „шаром лозе засенченим“, како седим и пишем своја најлепша сећања. Било је потребно доста година док не доћох у тај остварени сан.

Овогодишњи „одмор“ ми је почео крајем јуна када смо слетели на београдски аеродром. Три дана смо остали у том граду који обоје много волимо, у којем су нам се родиле девојчице, који је за мене одувек био и остао симбол слободе, ширине и увек новог. Дух тог града живи у мени и увек се појави кад крочим на његов асфалт. Спознах га једног давног магловитог новембарског поподнева, када сам као параћинска гимназијалка прошетала Кнез Михајловом од аутобуса до Народног позоришта, где сам са својим другарицама из одељења, захваљујући иницијативи наше Разредне, гледала оперу Аиду, очарана као никада пре.

После Београда, уследила су три дана у Параћину, где смо посетили моје најближе и најдраже. Успела сам и да мало прошетам по граду у којем сам завршила основну и средњу школу, да сретнем неке старе пријатеље из тих дана, упркос свакодневној киши и прохладном времену. Многе друге дугочекане сусрете оставих за други пут.

Почетком јула стигли смо у Хоргош. Моје мало царство, чије мирисе, боје и додире носим са собом у срцу, души, ноздрвама, коси, под прстима, табанима… („Наш вам салаш дође као грофовија…“)

Из Параћина је са нама кренула Ката, теткина прва љубав, са којом сам раније проводила доста времена, а са којом се у последње три једва сретох. Предстојећи дани смешили су се као наше време за надокнаду свега пропуштеног. Петар се вратио на Малту, спокојан да ћемо се нас четири лепо дружити и уживати, ми остале са истим убеђењем. Дани су били испуњени углавном играњем, песмом, чардашом, сређивањем Куће,  шетњама и вожњом бициклова.

   

Вечери смо проводиле на трему, само Ката и ја као некада, она са телефоном у руци, ја са чашом локалног вина загледана у звезде. Углавном смо ћутале, свака у својим мислима, уз обавезну свећицу. „Тетка, баш је лепо у овом твом Хоргошу“, рече она једне вечери изненада, као да ме охрабрује за даље неимарске подухвате, као да ми опрашта све оне дане које сам проводила овде, а не са њом у Параћину. Било ми је драго да то чујем, иако немам потребу за тим, јер је овде савршено, управо онако, као треба да буде. Понекад смо и причале: о прошлости, нашим прецима који су живели у овој Кући, о неким радостима и тугама актуелним, о Малти, о животу „тамо у туђини“, о будућности, о нашем односу, о близнакињама, а највише смо ћутале заједно, одћутавши тако свако време пред спавање, када све утихне а мириси и звуци јула се разбашкаре по шору. Имале смо и једног поприлично гласног зрикавца тик уз улазна врата, па је угођај био потпун.

Неизбежни грађевински радови на огради и надворишту кренули су средином јула, и како то обично бива, потрајали дуже него што смо планирали и мајстори и ја, „Госпођа газдарица“, како су ме звали. („Газдарице Лело“ ме зове, иначе, само комшија Веља, јер зна да на то преврћем очима, али му увек опростим, јер се после тога сви присутни слатко насмеју – и, ето сада, мајстори.) Иако је све трајало и понекад бивало јааако напорно, радовао ме је процес настајања ограде, која на то чека преко 40 година (претходн је поставио Тата давних 70их), ситне поправке по дворишту и постављање темеља летњиковцу, дакако, у палићком стилу. Већ га видим у ружама и ладолежу, са све белом прућаном гарнитуром са јастуцима на ружице и хекланим остолњаком баба Руже из Срема. За сада је ту само једна равна бетонска плоча, на којој пијем јутарњу кафу и на којој вечерамо, а са које, као са осматрачнице, посматрам околину и планирам ди ћу које дрво да посадим: овде две брезе, овде дуд, овде тује, лаванда…тамо виноград… Резултат је одличан. Хвала, мајстори, живи били, видимо се догодине!

Јули је био згодан и да се уз Катину помоћ оперу лутке из детињства, старе мнооого година. Добијала сам их углавном од Тате, када би се враћао са службеног пута. Много сам се радовала том малом ритуалу који је почињао када се врата откључају, а ја у кревету увелико, томе би уследили мамини убрзани кораци низ ходник, а кад би застала код улазних врата, ја бих скакала из кревета и босонога трчала да се тати бацим у загрљај најчвршћи на свету (или што би Кира рекла: „до 605“). Чини ми се да одувек гајим те сусрете у свом сећању, да их увек освежим када осетим радост мојих девојчица када им се тата врати однекуд. Поменути ритуал се завршавао сценом када ме Тата поспану носи у кревет, а ја у рукама чврсто држим нову лутку и тонем безбрижна… Годинама су те лутке мењале место боравка: Мајданпек, Хоргош, Нови Кнежевац, Параћин, Београд, да би се поново нашле у Хоргошу. Отворила сам огромну картонску кутију, а мирис који ме је запахнуо подсећао је на много тога, а понајвише на мирис селидбе и – Тату. Вадила сам једну по једну лутку, сваку поздравила именом датим још онда, скидала пожутеле и зубом времена оштећене хаљинице и ципелице, и потапала их у топлу воду. Сваку лутку смо пажљиво окупале и оставиле да се суши на јулском сунцу. Након два дана, све је било суво и спремно да се поново сложи. Сетих се сваке хаљинице и власнице јој, али не и баш сваког пара припадајућих ципелица. Но, на крају је све испало добро, а и неке косе су задржале мирисе оних година. Моје девојке су се данима играле тим луткама, а ја немо посматрала како отпадају руке и главе са тих мојих старих другарица и како се свако толко понека ципелица закотрља испод кревета…

Катин хоби је шминкање, па сам радо била модел, иако је резултат могла да види само јулска помрачина. Сасвим довољно.

Фризуре су се испробавале углавном на малим девојкама.

Часови су се држали редовно, ретко када правим паузу од истих. Помало се и писало.

У Хоргошу волим да читам. Обично поподне, кад се после ручка мало спустим у беле начичкане јастуке да предахнем, и увече, пре него заспим, па тако неретко и осванем. Увек брижљиво изаберем у које штиво ћу утонути и скоро сваку причу смештам у ову Кућу, уз мање или веће корекције. Овог јула су то четири наслова: Драгановићево Сентиментално васпитање, које сам недавно донела из Параћина, и које прочитах у прва два-три дана. Волим да читам оно шта напишу људи које познајем и волим. Ацина сва писанија волим одувек, подсећају ме на неке лепе дане, на неке тешке дане, на све прошле дане и посебну сету у грудима. Ту су и две Јелене и једна Ноћ: нешто за поподне, нешто за ноћ а нешто да се носа свуда са собом („вукла је са собом неку стару Цвајгову књигу, читала по подне, у коси јој било запретено лето, жутило сунца…“). Кратка прича је моје омиљено штиво, али волим и романе. Заправо, читам радо све. Оно шта читам у Хоргошу, има посебну боју и по томе се и памти. Све четири чаролије иду на Малту да их проспем по камену голом, одлучих.

У јулу смо често имали госте. Дивне људе који су дошли да нас виде и поделе са нама своје велике радости и оне мање радости, и проведу са нама своје недеље и уторке. Данима после тих сусрета сабирах утиске, писах у мислима дуга писма захвалности, понављајући колико су управо такви сусрети важни, и колико сам захвална на њима. Наша деца учествују у свему томе на свој начин. Увек им кажем поименице ко долази а оне питају да ли ће се та имена играти са њима. Кажем да хоће, јер знам да ћемо се у једном тренутку сви наћи на поду међ играчкама, или надворишту са лоптама, пластелином, шерпицама у песку. „Само неговани односи љубави вреде у овом животу“, понављам речи Примавере из једног скорашњег дописивања у касну јулску ноћ.

У јулу смо и сами били чести гости у комшилуку, јели дивне специјалитете из Хариш-кухиње и најлепши колач на свету са шљивама тек убраним предкућом

У Хоргошу купујем сваког петка козје млеко по које одем сабајле бицилом, уживам у зеленилу нашег лепог села и једва осетној свежини јула, која тек повремено додирне гола рамена и потиљак, док педалам са осмехом око главе, луда од милине јулске.

И поред доста обавеза око мајстора и кућних послова, јутарња кафа са комшиницом Олгицом у дебелој хладовини њеног дворишта, тик уз нашу Кућу, непроценљив је догађај, који се не пропушта, због којег вреди устати пре сата. За њим неизмерно чезнем са првим пријатним јутрима на Малти, већ негде у марту, а са сетом га се сетим уз прву јутарњу кафу коју попијем сама по повратку из мог царства, већ крајем септембра. Као и уз сваку наредну, све док не зазими.

Стигла је и прва теглица овогодишњег пекмеза од шљива, још врућа. Комшиница Тинде је изгледа почела са зимницом међ првима у нашем сокаку… Видећемо још.

У јулу смо посетиле Палић и Суботицу, моја омиљена места још из детињства, а чаролија коју осећам док сам тамо не нестаје ни дан-данас. Још се продубљује сваким новим одласком, прожима са најневероватнијим сећањима и мислима. Безбрижна шетња Суботицом и разгледање прелепих зграда ме је одувек испуњавало посебном милином и надахњивало до неба, а романтика Палића инспирисала да напишем реченице које су се после уткале у неке приче.

Јули је време кад се оде на купање у Тиси, но, ове године није била онако тиски зелена јер су падале кише, мада је имала исти мирис и исту заводљивост као и увек. Тиса је Тиса, и ту нема поговора. Девојке су уживале у базену са термалном водом и дебелој ладовини кампа на обали, сада већ „наше омиљене реке”.

И овог јула слушао се Балашевић до даске, све док „јули није спалио сено“ и док Ката није почела да певуши Дневник старог момка по реду и да у паузама између две песме гунђа у полугласу: „Што ме ова жена сад зарази Балашевићем!“. Сетих се једног боравка у Мајданпеку код сестре Цане, старије неколико година, када сам слушала хеви метал, а она Кемала Монтена и ишла ми најстрашније на живце том музиком. Није прошло много те је дочекала да јој донесем на дар ЦД тог истог Монтена, да га заједно слушамо. Сећам се њеног враголастог осмеха и задиркивања на тему: „Само сам те чекала!“

Јули ми је заиста био дугачак и слојевит, баш какав и треба да буде. Ката је отишла са првим зрацима августовског сунца, а Петар дошао на неколико дана.  Онда је он отишао, а дошла нам је баба „Јајка“. Дневни ритам је другачији и сад је онај период кад сама одћутим време пред спавање на трему, кад је небо моја икона за вечерњу молитву, и када ми, лепо, дође – да мрем од милине.

Деда Аксентије је био столар. Мој Отац столар-тапетар (тапетар значи: кад би направио кревет или фотељу, сео би за машину Мирну и сашио и мебл и јастуке и све што иде уз то), рођени брат је столар, и једна рођак Неша. Јабланови су некако окренути обради дрвета. Памтим да је Отац правио намештај и за нас, а не само муштеријама, како то обично бива са занатлијама, и да је увек све фарбао у „тамно махагони“. Та боја ми се урезала у мозак и увек сам је везивала уз рукотворине од дрвета. Прво сам то прихватила као нешто најнормалније. Онда ми се наједном више није свиђала, али нисам имала у глави неку другу. Трагајући за том „неком новом природном бојом за дрво“ под у првој соби коју смо Петар и ја реновирали, сада већ давне 2001, офарбали смо у плаво. Лепа нека плава, као океан. Временом смо сређивали разне станове и фарбали свакојаке дрвене комаде намештаја, ја све трагајући за „том неком бојом“, а Петар све ме подржавајући у томе трагању. У последњем београдском стану већи део намештаја био је од дрвета али у две боје: светлој и тамној. Сећам се, када је Ката први пут била код нас и осмотрила ентеријер, стручно га је оценила оштрим оком шестогошишњег детета из столарске куће: „Тетка, ти баш имаш неки дрвенкасти укус.“
Након океанско плаве, заљубих се у белу. Бели ентеријер ме је опчинио, и та опчињеност још увек траје. Када смо почели да обнављамо нашу хоргошку Кућу, одлучила сам да дрво фарбамо безбојним лаком и да све што може да остане у природној боји, остане, а све што не може – постане бело. Тако и би: спаваћа соба је бела од пода до плафона, рестаурирани креденац у трпезарији је беличаст, врата бела, кухиња у боји дрвета и тако редом… У међувремену сам из београдског стана донела клупу и сто, који су нам стајали на тераси и служили нас годинама, као и гомилу других „дрвенкастих“ ствари. Када смо их купили, били су махагони боје. Добро, нека, мислила сам тада, нешто су ми баш „легли“ па сам их купила, али првом приликом кад их будем фарбала, постаће бели. Та прилика је ово лето, јер су се и они преселили у Хоргош, као и гомила других дрвених ствари. Јутрос, сабајле, поранила Аница, и кренула да фарба и све ме неке мисли опхрвале, сва сам нешто плачљива: па детињство, па Мајданпек, па Параћин, па баба Вида, па Тата, па деда… и као резултат – клупа и сто добише ново рухо: „тамно махагони“…
Не сећам се ни ко је од нас двоје, а ни када, купио ту фарбу, само знам да је за дрво, некако најлепше да буде у природној боји, можда баш у овој.

Кућо моја из љубави граћена
И с љубављу обновљена
У мислима деценијама посећивана
Сећањима окићена
У сновима цртана
Кућо моја успомена пуна
Небом испуњеним душама драгим
Заклоњена
И истим небом омеђена
Сузама ти прозоре опрах
Али погледе кроз њих сачувах
Подове замених али бат корака оставих
Да одјекују у дугачком ходнику
Кад се вратим са пута далека
Кућо моја жута као сунце
Са мирисом босиљка и тамјана
Са мирисом старих шустикли из креденца белог
Са мирисом сламе са безбрижних Божића снежних
И комшијских дуња на ормару
Одзвањају песме под старим црепом где се наталожила слама и перје голубова
Као године твога постојања
Мирише песак у башти где се шета
Бабина кецеља плава
Шкрипи капија да радосно најави госте
Да ми срце порасте и искочи из груди
Да тебе Кућо моја загрли
И у тебе прихвати све које волем
Кућо моја из љубави обновљена
Која ниси грађевина
Већ кутија успомена
Дом и (с)мисао
Удах и издах
Надахнуће
Кућо моја која душу имаш
Која ћутке причаш и умеш да слушаш
Која чуваш успомене давне
Из тућине донете наде
Те у башти посађене крадом
Кућо моја умеш да ме пригрлиш и утешиш
И све моје лудости разумеш
Све речи немуште ил’ неспретно срочене
Све немоћи
Туге неизрециве
Све радости непоказане
Хвала ти што ме из недара својих не пушташ
Што ми говориш да је моје корење у том песку
У тој равници зеленој и непрегледној
Ти и ја смо срођене одувек и заувек
Поспи ме песком да га у коси понесем
Пошкропи ме водом из Тисе
Да ми у ноздрвама остане
Биће ми довољно да преживим до следећег сусрета

2018

Дугачак ходник је био празан, без иједног комада намештаја. Лево од улаза била су три велика прозора, на поду испод њих увек гајбице и корпе са сезонским воћем, и песак из винограда. Онај бели, најфинији. Мирис јабука, које је баба Вида звала „Циганчице“, остао ми је заувек у ноздрвама и данас када чујем реч „јабука“ појави се ниоткуда. Нисам их јела више од три деценије. Не знам ни да ли још увек постоје.
Мала соба у којој смо увек спавали била је на крају тог дугачког ходника. Имала је два прозора: источни, који је гледао „надвориште“ и јужни, који је гледао „наулицу“. Овај други имао је беле шалукатре које ће моја Мајка приликом селидбе понети за Параћин из непознатог разлога, а ја их вратити 35 година касније с јасним разлогом: да се намонтирају поново. Лево од врата била је браон каљева пећ, поред ње, а испод источног прозора један кревет, испод другог прозора други кревет, десно од врат креденац резеде боје и четвртасти високи сто са доњом полицом. На столу је стајао бокал са водом, прекривен шустиклом, и чаше, ако ноћу будемо жедни. Слична композиција стоји на фрижидеру у трпезарији док ово пишем. Ја сам спавала у кревету испод прозора доулице. Чело ногу била је велика икона Св. Тројства: Отац, Син и Свети Дух, представљен као голуб. Пре него угасе светло и заврше своје разговоре Мајка и баба Вида, могла сам да посматрам ту огромну слику упечатљивих боја. Отац је имао дугу седу браду и дугу седу косу и уливао ми је поверење. Син ми је био такође драг, али сам Oца увек некакао више волела. Исту такву икону ћу купити много година касније у једној старетинарници у Кањижи, једва је углавити у гепек и причати са њом на путу до Хоргоша. Сита сам се исплакала том приликом и не знам како сам се уопште довезла до куће. Ридала сам наглас, исповедајући Оцу са седом косом и брадом све што ми је тада лежало на души…
У тој соби била је и мала икона Св. Николе коју је баба Вида имала као успомену на своју породицу и девојачку славу. Сећам је се као кроз маглу. Мајка каже да је ту била и Св. Луција, која је остала када су се баба Вида и деда Сава вратили из избеглиштва у Србији (гле чуда, избеглице су били у Параћину, где сам живела много година касније), а за то време у њиховој кући била је смештена нека мађарска породица, такође избеглице, па је баби било жао да баци слику светитељке, ма чије вере била. Мајка каже и да је баби било много жалије то што су јој Кућу прекречили у зелено, те ју је једва вратила у бело. Ја се тих прича не сећам. Сећам се иконе Св. Јована из велике свечарске собе. Собе у којој се славила крсна слава откако је кућа направљена, 1926. године. Та танана фигура са исто тако танушним крстом била ми је увек лепа, али и некако превише крхка, па ми није деловала моћно као онај Отац. Моје представе о Богу дуго година су се заснивале на тим првим иконама које сам као дете гледала и упијала. Једва сам их заменила неким другим представама, а касније спознајама. Сећам се и танких књижица о духовном животу које је баба-тека Јудита из Новог Кнежевца дала мојој Мајци крајем 70-их са напоменом да се баш не хвали истима наоколо. Чувам их као највеће благо. Не хвалим се истима ни дан-данас.
Даклем, Св. Јован се у овој Кући није славио више од 35 година. Кад сам правно постала власница Куће, прихватила сам и славу, јер је то било прво шта ми је пало на памет кад сам узела кључ у руку. Исто тако нисам могла да дозволим да се Св. Јован не слави у мом окружењу, а то је и Мајкина девојачка слава и буди ми успомене из Поморавља, где су моја три ујака славила и имала другачије иконе и другачије обичаје. Славила сам у спомен свих оних који су у овој Кући славили и поштовали Св. Јована, у спомен свих мојих успомена из детињства, посебно мог Оца који је ову кућу волео више него иједну другу, шта ћу схватити много година после његове смрти.
Ове године (2018) сам први пут у Хоргошу на дан Св. Јована. Радосна и плачљива, ганута до дна свог бића, а опет полетна као девојчица. Са својим сам ћеркама, које су заљубљене у ову Кућу и њен дух, иако то од њих никада не бих очекивала нити их оптерећивала најинтимнијим сновима, и Мајком, која такође носи сећање на баба Виду која се сад радује што ће свечарска соба да буде пуна као ономад, и што ћемо помињати све њих живе у Господу а наизглед мртве. Стиже и кума из Београда. Као у оној песми…
Св. Јоване Крститељу помјани све уснуле у Господу, нека им опрости све, а нас живе охрабри да знамо шта радимо. Амин!