Стојимо на православном хоргошком гробљу М. Карас и ја. Он је потомак чувене мађарске грофовске породице, која је имала много јутара земље око Хоргоша, те јој је део био одузет после Великог рата и утврђивања нових граница и дат, између осталог, и српским оптантима из Мађарске – а ја, потомак једне од поменутих оптантских породица. Договарам са Карасом да обнови избледела слова на надгорбном споменику мог прадеде Гавре Јабланова и његове жене Кристине, рођене Рус, легитимних оптаната из мађарског Сирига. Мој прадеда је дошао из „своје а туђе“ отаџбине Карасевог претка а Карасов се затекао у прадединој „новој-старој дуго сањаној матици”. Игра судбине, шта ли… Сад ја плаћам Карасу услугу, а он „ради“ за мене. Тих и некако бојажљив, а надасве драг и скроман човек, стоји предамном и помаже ми да разазнамо шта пише на споменику. Каже да зна ћирилицу и да то није проблем, иако му је српски лош, додаје. Желим да причам његов језик, као што се он труди да прича мој, али се не усуђујем, јер га не вежбам редовно, кажем стидљиво. Питам га за цену, а он даје једну тако симболичну, да ме је у моменту нешто стегло око срца, јер сматрам да тај посао вреди више, да за то умеће треба да добије више, јер ће урадити нешто шта ће остати за наредних, барем, сто година. Како то да му кажем а да га не увредим, размишљам помало одсутно… Одједном ме је запосела нека неописива свеопшта туга и сва се смрачих. Борим се са сузама и једва чекам да Карас оде да се исплачем ко човек. Изем ти живот! Он коначно одлази а ја седам поред Гавриног споменика, покривам лице шакама и ридам као остављено дете. Септембарско благо сунце ми греје главу, задиркује ме да га погледам и као да ме убеђује да престанем да плачем, јер је у животу увек некако тако, да се судбине преплићу, границе се мењају, људи се селе, земља прелази из руке у руку, али гробови остају и увек се нађе неко од потомака да се сети својих предака. Драго ми је да сам једна од њих.
Сећам се како је мој тата често помињао своју тетка Вуку која је једина од Гаврине деце одржавала односе са свом браћом и сестрама и њиховим породицама. Памтим једну честитку за Божић коју је послала деди а која је некако завршила у нашој кутији са фотографијама. Црно-бела разгледница приказивала је Витлејемску пећину у пуном сјају и упркос недостатку боја будила у мом дечијем срцу велику радост. Натпис је био на мађарском а на полеђини је тетка Вука на ћирилици честитала своме брату и његовој деци долазећи празник Христовог рођења и срећну Нову 1964. годину. Та разгледница је била годинама саставни део драгих успомена које сам носила свуда са собом до недавно, док је нисам урамила и окачила на зид хоргошке Куће. Некако ту припада. Иако је имала своју велику породицу у Новом Саду, тетка Вука је једном годишње одлазила код мог деде Аксентија да га обиђе, ма где је он живео. Тетка Вуки није био проблем да промени неколико превоза и дође до Мајданпека само да би упознала нову снају, моју мајку. Њен син Тоша наставио је традицију одржавања контаката са фамилијом, звао нас је све често телефоном, а за Преображење би ишао увек у Хоргош на сеоску славу, како сам касније сазнала. Сада је ред на мене, знам. Осећам да је важно да слова на овом споменику буду јасно видљива, а реченица на дну ми одзвања у срцу: Благодарна деца. Кратко и садржајно. И ја сам ваше благодарно дете, поготову због тога што сам део вас, а ви део мог живота… Вјечнаја памјат…
