Бесциљно лутање градом је један од мојих омиљених „спортова”, поготову кад сам опуштена, задовољна, позитивна. Онда се ни не питам шта је циљ у том делању, јер је оно само по себи циљ. Тада немам осећај да „губим време”, мада га често имам ако не радим нешто сврсисходно.
Бесциљно лутање градом може да буде удвоје али и уједно. Оба случаја су у реду и сваки има своје време. Петар каже да воли кад предложим ову дисциплину, али ипак мисли је моја скривена жеља разгледање излога, како бих испитала терен за неку будућу куповину. Е, па није то баш увек тако, мада волим те паралелне радње у стилу женског „мултитаскинга“. Кад нисам у плус-фази нема те куповине која би ме орасположила и „подигла”. Кад задовољство није изнутра, тешко да ће доћи из споља. Расположење се изинутра лако расипа на све споља као светлуцави новогодишњи прах. Обрнуто никада. Кад сам срећна и задовољнаа, све око мене је титраво и лепо као овај град, који волим од првих корака његовим плочницима…
Децембар, 2008.
