Besciljno lutanje gradom je jedan od mojih omiljenih „sportova”, pogotovu kad sam opuštena, zadovoljna, pozitivna. Onda se ni ne pitam šta je cilj u tom delanju, jer je ono samo po sebi cilj. Tada nemam osećaj da „gubim vreme”, mada ga često imam ako ne radim nešto svrsishodno.
Besciljno lutanje gradom može da bude udvoje ali i ujedno. Oba slučaja su u redu i svaki ima svoje vreme. Petar kaže da voli kad predložim ovu disciplinu, ali ipak misli je moja skrivena želja razgledanje izloga, kako bih ispitala teren za neku buduću kupovinu. E, pa nije to baš uvek tako, mada volim te paralelne radnje u stilu ženskog „multitaskinga“. Kad nisam u plus-fazi nema te kupovine koja bi me oraspoložila i „podigla”. Kad zadovoljstvo nije iznutra, teško da će doći iz spolja. Raspoloženje se izinutra lako rasipa na sve spolja kao svetlucavi novogodišnji prah. Obrnuto nikada. Kad sam srećna i zadovoljnaa, sve oko mene je titravo i lepo kao ovaj grad, koji volim od prvih koraka njegovim pločnicima…
Decembar, 2008.
