J: „Kiro, baš si lepa.“
K: „Faja mama, i ti si jepa.“
J: „ Hvala ti, to je baš lepo čuti.“
K: „Jeste.“
Umiljava se kao najslađe mače na svetu, grlimo se snažno do sto neba, ljubim je po celom licu, kosi… „Nebo, gde si?!” mislim se.
J: „Vasilisa, lepa si.“
Smeška se, ćuti, zabacuje glavu unazad. Držim je na kolenima, licem okrenuta ka meni, grlim oko struka sa 100 ruku. Ćuti i dalje šireći osmeh po licu i sobi, dok joj iz očica iskaču iskre a jagodice se blistaju…
J: „Šta kažeš kad ti neko kaže da si lepa ili da ti je nešto lepo?“
Dramska pauza traje, sad već deluje zamišljeno… Odjedared podigne obe ruke u vazduh i pobednički uzviknu: „Daaaaaaa!!!”
Volim ta dva sveta različita.
