Ј: „Киро, баш си лепа.“
К: „Фаја мама, и ти си јепа.“
Ј: „ Хвала ти, то је баш лепо чути.“
К: „Јесте.“
Умиљава се као најслађе маче на свету, грлимо се снажно до сто неба, љубим је по целом лицу, коси… „Небо, где си?!” мислим се.
Ј: „Василиса, лепа си.“
Смешка се, ћути, забацује главу уназад. Држим је на коленима, лицем окренута ка мени, грлим око струка са 100 руку. Ћути и даље ширећи осмех по лицу и соби, док јој из очица искачу искре а јагодице се блистају…
Ј: „Шта кажеш кад ти неко каже да си лепа или да ти је нешто лепо?“
Драмска пауза траје, сад већ делује замишљено… Одједаред подигне обе руке у ваздух и победнички узвикну: „Дааааааа!!!”
Волим та два света различита.
