Goca

Volim da pamtim ljude po knjigama. Kad se sretnem sa poznatim koricama, istog trenutka pojavi mi se pred očima slika čitavog događaja sa sve likom i duhom darodavca, boja atmosfere i, u onom momentu, aktuelnih snova i najintimnijih misli. Plavičaste korice sa slikom goluba i klauna privukle su me odmah. Sedela sam na sastanku u dobro poznatoj kancelariji, kod divne, tople i nasmejane žene, gostoljubive iznad svega, u gradu koji sam zavolela odlazeći tamo poslom, na poslu, koji je bio moj tadašnji modus vivendi. Kada smo završile zvanični deo susreta i prešle na neobavezni, pogled mi je pao na knjigu sa koje nisam mogla da odvijim pogled. Desnom rukom sam je kao opčinjena uzela i okrenula da pročitam reči na poleđini. Goci je zazvonio moblni telefon i ona izađe da telefonira. Bila sam zahvalna na tome, nasmeših se zahvalno i opijeno krenuh da listam knjigu. Kratke priče, moje omiljeno štivo, pomislih. Zaljubljeno sam blenula u reči koje sam letimično izabrala pogledom, kao putnik koji se kroz prozor voza (koji juri) zagleda u neki predeo trenutak duže, nego u ostale koji promiču.

„Tog sivog zimskog dana lovio je plovke na Tisi. Tri puta je podizao pušku i povlačio okidač ali se ništa nije dešavalo.“ Pročitah početak nasumice izabranog pasusa i nestadoh u sumaglici zimskog dana na mojoj obali Tise. Oči mi zasuziše, počeh da gutam knedle, da tražim maramicu po tašni…
„Ako je želiš, tvoja je. Dobila sam je od jednog kolege, ali vidiš da nije kome je namenjeno, nego…“, reče Goca potpuno opušteno i nekako spremno ulazeći u kancelariju. Jedva izgovorih „hvala“, jer sam sada bila toliko ganuta savršenstvom trenutka, da sam morala da istrčim do toaleta da… popravim šminku. Sećam se da sam jedva čekala kraj dana da je pročitam, ushićena što će se taj veličanstveni čin desiti upravo u tom gradu, u hotelu ušuškanom u šumarak odeven u oktobarske boje, onako, baš kako i sama volim da se odenem,  i što ću u srcu zauvek poneti čaroliju čitavog događaja. Tokom čitanja bila sam opčinjena rečima, slikama, sličnošću sa sopstvenim snovima…

Pre neki dan pronaćoh pomenutu knjigu u fijoci starog sekretera, kojeg sam dobila od kume Jece, a koji je pripadao njenom dedi, valjevskom lekaru sa početka prošlog veka. Prelepi komad nameštaja, sa ništa manje lepom pričom, koji mi je prirastao za srce od prvog trenutka kada sam ga ugledala, u Horgošu je skoro deset godina i pun je koječega, ali se ne sećam da sam ikada u njega stavila ovu knjigu. No, nije ni važno, čarolija traje i uspešno povezuje predmete sa sličnim pričama. Uz zvuke julske noći, mirisa komšijskih štala i dobro poznati osećaj spokoja u duši kad sam u svojoj Kući, pročitah je ponovo u dahu, ništa manje opčinjena i ništa manje ganuta do suza.
Tu noć sanjala sam nasmejanu Gocu i poželeh da je ovako pozdravim.

jul, 2018.