Гоца

Волим да памтим људе по књигама. Кад се сретнем са познатим корицама, истог тренутка појави ми се пред очима слика читавог догађаја са све ликом и духом дародавца, боја атмосфере и, у оном моменту, актуелних снова и најинтимнијих мисли. Плавичасте корице са сликом голуба и клауна привукле су ме одмах. Седела сам на састанку у добро познатој канцеларији, код дивне, топле и насмејане жене, гостољубиве изнад свега, у граду који сам заволела одлазећи тамо послом, на послу, који је био мој тадашњи modus vivendi. Када смо завршиле званични део сусрета и прешле на необавезни, поглед ми је пао на књигу са које нисам могла да одвијим поглед. Десном руком сам је као опчињена узела и окренула да прочитам речи на полеђини. Гоци је зазвонио моблни телефон и она изађе да телефонира. Била сам захвална на томе, насмеших се захвално и опијено кренух да листам књигу. Кратке приче, моје омиљено штиво, помислих. Заљубљено сам бленула у речи које сам летимично изабрала погледом, као путник који се кроз прозор воза (који јури) загледа у неки предео тренутак дуже, него у остале који промичу.

„Тог сивог зимског дана ловио је пловке на Тиси. Три пута је подизао пушку и повлачио окидач али се ништа није дешавало.“ Прочитах почетак насумице изабраног пасуса и нестадох у сумаглици зимског дана на мојој обали Тисе. Очи ми засузише, почех да гутам кнедле, да тражим марамицу по ташни…
„Ако је желиш, твоја је. Добила сам је од једног колеге, али видиш да није коме је намењенo, него…“, рече Гоца потпуно опуштено и некако спремно улазећи у канцеларију. Једва изговорих „хвала“, јер сам сада била толико ганута савршенством тренутка, да сам морала да истрчим до тоалета да… поправим шминку. Сећам се да сам једва чекала крај дана да је прочитам, усхићена што ће се тај величанствени чин десити управо у том граду, у хотелу ушушканом у шумарак одевен у октобарске боје, онако, баш како и сама волим да се оденем,  и што ћу у срцу заувек понети чаролију читавог догађаја. Током читања била сам опчињена речима, сликама, сличношћу са сопственим сновима…

Пре неки дан пронаћох поменуту књигу у фијоци старог секретера, којег сам добила од кумe Јеце, а који је припадао њеном деди, ваљевском лекару са почетка прошлог века. Прелепи комад намештаја, са ништа мање лепом причом, који ми је прирастао за срце од првог тренутка када сам га угледала, у Хоргошу је скоро десет година и пун је којечега, али се не сећам да сам икада у њега ставила ову књигу. Но, није ни важно, чаролија траје и успешно повезује предмете са сличним причама. Уз звуке јулске ноћи, мириса комшијских штала и добро познати осећај спокоја у души кад сам у својој Кући, прочитах је поново у даху, ништа мање опчињена и ништа мање ганута до суза.
Ту ноћ сањала сам насмејану Гоцу и пожелех да је овако поздравим.

јул, 2018.