“Начин на који човек прихвата своју неумитну судбину и све патње које она собом доноси, начин на који носи свој крст пружа му многе могућности, па и у најтежим околностима и до његовог последњег даха: да свом животу да дубљи смисао.”
Понедељак ми је обично без часова, јер сам суботом и недељом углавном ван куће, па гледам да барем тог дана мало одморим и не мислим пуно о послу. Да шетам поред мора, попијем кафу и прозборим коју са неким драгим, одем до Валете. Овог понедељка сређујем текстове за блог, гледам шта све можемо да поставимо на сајт СОКЦа, читам. Петар почиње са рестаурацијом прелепе библиотеке коју смо купили прошле године, али никако да дође на ред. Ево прилике и за то, хвала Ти, Боже! Склонивши је из ходника, отвара се простор за ново распремање ствари, пребацивање, пресипање…
Јавила нам се нова волонтерка за Школу, баш ме је обрадовала. Чујем се са Комшиницом Олгицом и смејемо се до суза; кад завршимо разговор мало исплачем слике Куће из очију… Девојке су до 13.00 у онлајн школи и углавном се сналазе саме. После тога мало вежбају да возе ролере, ми помажемо, идемо сви на кров, играју се, Петар кува, ја усисавам и рибам под, вадим један веш из машине и стављам други, ручамо, кратак одмор, њих троје гледају неки филм о “змајОвима”, ја читам, после тога вечера, купање, читање приче, спавање, лаку ноћ…
Већ смо ушли у неки ритам, време нам и даље брзо тече, мисли нападају подједнаким интезитетом и по устаљеном распореду: да ли ћемо ићи у Хогс у децембру, можда коначно у Словенију, шта ако останемо овде (на ову помисао скупља ми се желудац), Школа српског језика и њен даљи ток, финансије за Школу, даље активности СОКЦа, милион ситница које треба урадити а нису до списка ни доспеле… Све у свему, један прилично њањав дан…
Кад мало дубље размислим, сво четворо смо добро. Фали нам да изађемо, да се прошетамо, да сретнемо људе, да живимо како смо навикли. Чудно је то како човек уме да се стисне, уме да истрпи ако има циљ. Наш циљ је да останемо добро до 23. новембра, да се одморимо, урадимо доста ствари са списка, да не поклекнемо ситуацији, да одржимо свесност и да се не изгубимо у кукњави над судбином, шта је, опет, у оваквим ситуацијама врло лако могуће, барем мени. Бити позитван није само флоскула и што је најгоре, није у природи човека, рекла бих. То се учи, то се, једноставно, бира, а није нимало лако. Лакше је, некако бити лоше воље и мрачан него ведрити стално. Негде прочитах да је најједноставније видети ствари и околности онакве какве су и преточити их у речи, али додати свему томе нове боје и другачији карактер – е, за то се треба мало (више) потрудити. У реду, прихватам и додајем “мало боооје” укључујући за почетак радио “Боем”!
