“Način na koji čovek prihvata svoju neumitnu sudbinu i sve patnje koje ona sobom donosi, način na koji nosi svoj krst pruža mu mnoge mogućnosti, pa i u najtežim okolnostima i do njegovog poslednjeg daha: da svom životu da dublji smisao.”
Ponedeljak mi je obično bez časova, jer sam subotom i nedeljom uglavnom van kuće, pa gledam da barem tog dana malo odmorim i ne mislim puno o poslu. Da šetam pored mora, popijem kafu i prozborim koju sa nekim dragim, odem do Valete. Ovog ponedeljka sređujem tekstove za blog, gledam šta sve možemo da postavimo na sajt SOKCa, čitam. Petar počinje sa restauracijom prelepe biblioteke koju smo kupili prošle godine, ali nikako da dođe na red. Evo prilike i za to, hvala Ti, Bože! Sklonivši je iz hodnika, otvara se prostor za novo raspremanje stvari, prebacivanje, presipanje…
Javila nam se nova volonterka za Školu, baš me je obradovala. Čujem se sa Komšinicom Olgicom i smejemo se do suza; kad završimo razgovor malo isplačem slike Kuće iz očiju… Devojke su do 13.00 u onlajn školi i uglavnom se snalaze same. Posle toga malo vežbaju da voze rolere, mi pomažemo, idemo svi na krov, igraju se, Petar kuva, ja usisavam i ribam pod, vadim jedan veš iz mašine i stavljam drugi, ručamo, kratak odmor, njih troje gledaju neki film o “zmajOvima”, ja čitam, posle toga večera, kupanje, čitanje priče, spavanje, laku noć…
Već smo ušli u neki ritam, vreme nam i dalje brzo teče, misli napadaju podjednakim intezitetom i po ustaljenom rasporedu: da li ćemo ići u Hogs u decembru, možda konačno u Sloveniju, šta ako ostanemo ovde (na ovu pomisao skuplja mi se želudac), Škola srpskog jezika i njen dalji tok, finansije za Školu, dalje aktivnosti SOKCa, milion sitnica koje treba uraditi a nisu do spiska ni dospele… Sve u svemu, jedan prilično njanjav dan…
Kad malo dublje razmislim, svo četvoro smo dobro. Fali nam da izađemo, da se prošetamo, da sretnemo ljude, da živimo kako smo navikli. Čudno je to kako čovek ume da se stisne, ume da istrpi ako ima cilj. Naš cilj je da ostanemo dobro do 23. novembra, da se odmorimo, uradimo dosta stvari sa spiska, da ne pokleknemo situaciji, da održimo svesnost i da se ne izgubimo u kuknjavi nad sudbinom, šta je, opet, u ovakvim situacijama vrlo lako moguće, barem meni. Biti pozitvan nije samo floskula i što je najgore, nije u prirodi čoveka, rekla bih. To se uči, to se, jednostavno, bira, a nije nimalo lako. Lakše je, nekako biti loše volje i mračan nego vedriti stalno. Negde pročitah da je najjednostavnije videti stvari i okolnosti onakve kakve su i pretočiti ih u reči, ali dodati svemu tome nove boje i drugačiji karakter – e, za to se treba malo (više) potruditi. U redu, prihvatam i dodajem “malo boooje” uključujući za početak radio “Boem”!
