„Odatle možemo naučiti da na svetu postoje samo dve vrste ljudi: ljudska i neljudska vrsta. Obe vrste su rasprostranjene, prodiru i uvlače se u svaku društvenu grupu. Nema grupe koja bi se sastojala samo od jednih ili samo od drugih ljudi, pa u tom smislu nema čistih vrsta.”
- Boban nam danas donosi najbitnije, kaže Petar dok u radnoj sobi pijemo jutarnju kafu a devojke imaju onlajn nastavu u kihinji.
- A šta je to? – pitam ozbiljno se zamislivši da li je moguće da nam je nešto veliko nestalo i da Boban mora radnog dana da zapuca do nas.
- Čvarci i rakija, kaže Petar sav važan.
- Zašto ga nema onda?! – podržavam inicijativu.
Nije baš da se u karantinu sve svede na iće i piće, ali se nešto mora i jesti, pa kad je tako, onda se trudimo da bude kuvanog svaki dan. Danas je sreda, posan dan, devojke jedu ribu, masline i pomfrit, mi neku pastu. Nismo se baš pretrgli sa kuvanjem danas, pomislim, to jedu i inače sredom i petkom, ali ne izgovaram glasno, ne bih kavgu. Ulazim u kuhinju samo kad nema ko, tako je i ovaj put, te Peki dominira 😊. U Horgošu sam „devojka za sve“, jer smo uglavnom bez glavnog kuvara, a Majku retko kad opterećujem da kuva. Ona se ovog leta bavila malinama, drvima, cvećem, krpile i uvlačila gumu u devojačke pantalone (jer su visoke i tanane, pa im je sve u struku široko), malo li je za 72 godine? Budim se i ležem sa mišlju o njoj i bratljevoj porodici. Majka i Kata mi nedostaju kao nikad, a sama pomisao da se nećemo videti uskoro fizički me povređuje. Svaki dan je zovem, svaki put me zabole njene brige, svaku preplačem sa namerom da je isplačem…
Danas završavam i pripremu za dolazeću subotu u Školi srpskog jezika i užasno mi je žao što propuštam još jedan nastavni dan. Pošto je 20. novembar Svetski dan deteta, osmislili smo da tog dana radimo temu ljudska prava, sa akcentom na dečija prava, sa malima i srednjima pesmu „Deca su ukras sveta“, sa velikima da pričamo o Deklaraciji o ljudskim pravima UNa i pritom koristimo knjigu „Svi smo rođeni slobodni“. Ne mogu da dočekam fotografije sa lica mesta. Sređujemo zajedno i dva nova klipa koja su nam snimili i poslali naši divni glumci Ateljea 212 u kojima čitaju đacima pesme srpskih pesnika i ohrabruju decu da nastave sa učenjem srpskog jezika. Imam toliko ideja šta bismo i kako bismo sve nastavu mogli učiniti zanimljivom, da ne znam odakle da počnem, a ova korona me stvarno više nervira, jer nam zbog mera niko iz Srbije ne može doći…. Idemo na krov!
Popodne je uobičajeno, a u 18.00 časova počinje onlajn konferencija „Sv. kraljica Jelena Anžujska kao spona između sitoka i zapada – nekad i sad“ sa divnim predavačima: dr Jelenom Erdeljan i dr Rastkom Jovićem. Ne znam šta mi je lepše, da li sam osećaj da smo se okupili oko jedne ovako divne teme, zbog svetiteljke čije ime dodelismo našoj organizaciji, da li zbog početka aktivnosti, divnih ljudi koji učestvuju o svemu ovome, podršci sa raznih strana da istrajemo u nameri da promovišemo srpsku kulturu i oplemenimo život naše zajednice na Malti, a opet i održavamo veze sa maticom ili zbog svega ovoga zajedno – ne znam, a nije ni važno. Hvala Ti, Bože, Ti znaš! Prepuštam se toku i tečem kao reka…
Pomalo pišem pre neku godinu započeti roman o mojim precima u južnoj Mađarskoj i njihovom optiranju za KSHS, razmišljam o identitetu i onome šta je njih pre 100 godina mučilo i tištalo i ne mogu da se otmem utisku da pravim paralele i zaključke tipa: ništa novo u istoriji srpskoj. Istoriji malog, namučenog naroda (a koji takav to nije) na vetrometini istorije. Mnoge stvari su mi jasnije otkako sam otišla iz Srbije, mnoge su ostale nepromenjene (kao npr. to da svoj identite treba crpeti u Hristu a ne u narodu, šta je na konferenciji Rastko lepo objasnio), mnoge slutnje su potvrđene. No, jedno je sigurno, da svoju decu vaspitavam najpre da znaju ko su i šta su, odakle su, da poznaju dobro svoje, ali da tuđe uvažavaju i poštuju. Nema omalovažavanja drugih, poređenja sa ciljem da pokažemo da smo bolji ili gori, jednostavno: upoznaj sebe samog i sve će ti biti jasno. Drugačije ne umem, niti hoću. Tanić mi reče onomad u Beogradu kako poznaje nekolicinu nas iz Vojvodine i da smo svi „ćiriličari“. Zamislila sam se nad tim istog trenutka, a s vremena na vreme me ponovo spopadne ista misao. Ja jesam i ćirilici i latinica, i hrišćanka i Srpkinja, i staromodna žena u modernom svetu, pa i moderna žena u nenormalnom svetu, i ne pokušavam da se predstavim drugačije, jer je to nemoguće pred Bogom. On nas vidi upravo onakve kakvi smo, a ljudi će nas uvek videti očima iz svoje glave i tu nema uticaja niti sugestija, ćirilice i/ili latinice, modernog ili staromodnog. Oduvek sam se smatrala patriotom, pa čak i sada, kada živim daleko od rodne grude, a svoju ulogu u svetu sagledavam, ili barem nastojim da je sagledam, mnogo šire. Čak iznad sopstvene patnje i trpljenja, upravo zbog svojih odluka… Kud sad odoh, kud me odvedoše misli, vreme je za spavanje…
Peki je devojke smestio u krevet, čekaju me da se ušuškamo, pomolimo, zahvalimo za današnji dan, pomenemo „usnule sa nadom na Vaskrsenje i život večni“. Puna sam neke lepote i suze mi idu od miline koja mi rastače grudi, slušamo duhovne pesme na nekoliko jezika a reči jedne mi se, jednostavno, spajaju sa dušom i pevajući prestajem/postajem da jesam :
„Moli za sve vjerne, za obitelj svetu
Mir u mojoj duši, mir u cjelom svjetu
Mir od Istočnika sunčanijeh zraka
Vasilije Sveti, ponose monaha…“
