„Када архитекта жели да учврсти лук који није сигуран, он ће повећати оптерећење које га притиска, јер се тако чвршће међусобно повезују елементи лука.”
Устајем чила и весела, дивна енергија пoсле синоћне конференције ме не напушта. То је тај осећај, то је оно шта чини живот смисленим: радити нешто на општу корист а бити успут и сам преплављен милином. Свесно сам пригрлила ту емоцију и мисли, и одлучујем да ћу имати сјајан дан, а уједно и моја породица. Пишем извештај са скупа за наш сајт, а написала сам их током оних 15 година на стотине, но, никада нисам села одмах сутрадан да то урадим, него ми треба који дан да се натерам. Сад се нисам морала натерати, била сам натерана милином изнутра. У 10.30 имам онлајн интервју за црквени радио Глас из Ниша о поменутом скупу. Уредник радија је мој дугогодишњи сарадник, учесник на КАСовим семинарима и добар пријатељ. Недавно смо се реконектовали на најлепши могући начин: спомињао ме је са дивном Јеленом Љ, а она му је пренела шта сад радим. Знао је где сам, али се нисмо чули од зиме 2016. када смо се поздравили.
Добијам неколико сјајних идеја за нова дешавања у СОКЦу, одмах реагујем и чујем се са разним људима, пишем мејлове, договарам угрубо како би то све изгледало и питам се како би све било лепше да нема ове проклете короне… Чим изговорим тако нешто, добијам безгласни одговор у глави да је све савршено. У „једу“, кажем помирљиво и позовем девојке да идемо на кров.
Девојке су имале онлајн наставу и тужно ми саопштиле да ће је бити само још два пута. Било ми је чудно да се не радују што ће у уторак већ отићи у школу и видети своје другаре, али их разумем да је ово нешто ново и да се у паузама играју својим играчкама или вежбају да возе ролере, а то нема цену. Но, већ то поподне су почеле да кукају како им се иде у парк. Добар знак, помислих. Петар завршава библиотеку, педантан је и спор, ја то радим мало брже и више офрље, јер не могу да дочекам резултат. Мислим се, добро да се он латио овог посла. После спрема папире за цркву, штампа ли штампа, телефонира, дивим му се да се прихватио тако компликованог задатка. Узимам да направим купус салату, пре тога пробам чварке које нам је Бобан јуче донео и сипам дуњу за мајстора и себе.
Пред очима видим одједном свог тату како прави салату и поставља сто. Исто је новембар, само је у кући заложена ватра а он сецка кисели купус, чији се мирис, помешан са ракијом, шири по просторији и пројављује дом. Сипао је себи ракијицу и густира с свремена на време. Слабо сунце провирује у кихињу, радијска емисија „Код два бела голуба“ употпуњује атмосферу, народна музика се одлично уклапа у постојеће мирисе, тата певуши. Гледам га са врата, лепо ми је кад је код куће, јер је ту две седмице а две је на терену. Но, и када је ту ради као столар-тапетар, што за нас, што за муштерије. Ретко кад се одмара. Дошла сам из школе, велика сам, отприлике средњошколка, грлимо се, перем руке и помажем му да заврши постављање стола, Мајка стиже са посла, Здравко је исто ту, седа за постављени сто, кућа нам је пуна до крова…
Деци је јако важно да су родитељи код куће, да се заједно нечега играју и да се заједно смеју. Тога се сетим сваки пут када видим необично раздрагане ћерке док играмо неке игрице или се добацујемо лоптом на крову. Последњих дана се обоје више играмо са њима и мислим да их то држи да изгурају ове дане који су за њих заиста скоро идентични. Оне воле да се углавном играју саме и да им не сметамо, али гледање неког филма, читање прича на српском пред спавање (на енглеском читају саме), прављење неких рукотворина – тада воле да смо укључени. Воле и да поделе са нама када нешто направе од пластелина или папира у боји. Често нас и прекоре када дуже седимо за компјутерима, учимо их да кажу када им нешто смета.
И данас имам два часа, шта ме посебно радује, јер барем тај посао нисам прекидала у овом периоду; за увече смо планирали да погледамо неки филм, увек могу да читам, Пеки да спрема те његове папире за Одбор и пролази дан. Не много другачији од претходних. Списак се полако крати, доста тога урадисмо, понешто смо оставили и за празнике од 23. децембра па до нашег Божића, јер смо преломили да нећемо никуда. Ово сам некао пребродила, мислим се, а како ћу те две седмице, видећемо…
