Trudimo se da ne vičemo na našu decu, kao i većina roditelja. Uspeva nam, uglavnom. U suprotnom, o’ma se izvinemo i to se lepo prihvati i vrati istom merom. Ne vikanje, nego izvinjenje. Dobro, ponekad i dreknu jedna na drugu, na nas veoma retko. Posle toga peva se sa osmehom pesmica: „Mir, mir mir…“ (čiji kraj posebno volem: „Kupus i pečenje, slatko pomirenje“). Svako veče pred spavanje nas dvoje analiziramo dan, tj. naše roditeljsko ponašanje: šta je bilo dobro, šta nije, šta ćemo ispraviti da sledeći put bude još bolje i tako. Smatramo da je najvažnije da smo svesni svakog trenutka koji provodimo sa devojkama i da će naše današnje ponašanje biti njihovo sutradan. I stvarno je tako. Tek kad dete progovori, roditelji čuju sebe kroz njega. Naravno, ako slušaju.
Naše devojke se igraju uglavnom same. Podele igračke i uloge i krene neka lepa priča. Tako saznamo šta je bilo u školi, ko je kome uzeo igračku, ko je koga gurnuo u školskom dvorištu pa mu je mis Džulija rekla: “Timeout! Go inside!”, ali i neke naše reči tipa: „Jao, kakav ste švajneraj napravile od sobe!“ Khm, khm, khm…
Pre neko veče igraju se njih dve u krevetu dok taja priprema mleko a moja malenkost rasprema sobu i sluša, da ne kažem prisluškuje, kako se igraju. Priča se odvija na engleskom, tema je priprema za spavanje a glavne uloge imaju tanananaaaaaa: Minika Pink, Minika Red i Minika Mala. Tako se one zovu. Najpre se junakinje igre spremaju za kupanjac, pa se peva pesmica na nemačkom „Eins, zwei, Polizei…“ i na kraju niko ne ode u krevet, već počeše neku novu temu koja nikako nije naginjala ka spuštanju energije pred spavanje .
„Stiglo mleko!“ veselo će taja.
Ignor.
„Mačke, hajde da popiejte mleko, mac, mac, mac!“ pokušava da bude zanimljiv.
Ignor i dalje.
„Devojke, molim vas hajdete da popijete mleko, pa da čitamo zajedno priču za laku noć!“ sada je već ozbiljan.
„Everybody neće pije mleko!“ dreknu Vasilisa i nastavi sa igrom kao da se ništa nije desilo.
Pogledasmo se ćutke. Efekat postignut, dobila je na vremenu, a mi temu za kasnije „zasedanje“.
