U našoj kući televizija se ne gleda od 2012. godine. Tada smo izneli stari televizor iz stana i nikada nismo kupili novi. Ako bi nas neka emisija, serija ili film zanimali, potražili bismo smo ih na internetu. Odlučili smo da tako bude i kada smo dobili bliznakinje. Živimo u iznajmljenom, nameštenom stanu, u kojem postoji televizor, a služi nam da na njega prebacimo neki dugometražni crtani film, ili nešto naše. Devojčice uživaju u kompletnom ugođaju sa kokicama i neizbežnim ćebencetom, držeći nečiju ruku za svaki slučaj. Uživamo i mi.
Evroviziju ne pratimo. Nema nekog posebnog razloga. Jednostavno nas ne zanima. Ni ove godine nismo nešto obraćali pažnju dok naše šestogodišnje ćerke nisu došle iz škole pevajući nešto šta nije dečija pesmica.
- Mama, to je Dest’ni! I mi svi u školi želimo da ona pobedi za vikend!
Odem na net, preslušam, pitam usput i evrovizijskog eksperta Tanića šta misli o dotičnoj (i pokajah se kad mi stiže odgovor 😊), ali preslušah i još ponekog predstavnika/cu i zaključih da mi je francuska pesma najsimpatičnija. Onda malo istražih o njoj i VOILA! Eto teme o očuvanju identiteta, jeziku, životu izvan matice (jer sam ubeđena da ako čovek ne zna ko je i šta je, ako ne prihvata i ne poznaje kulturu odakle potiče i ako je, na kraju krajeva, ne voli i ne poštuje, ne može ni prihvatiti a ni voleti tuđu. Posebno ako živi u rasejanju i svakodnevno se sreće sa mnogobrojinim drugima i drugačijima. To se sve ponese iz porodice, nema sumnje.) Eto prilike da unesemo smisao u temu Evrovizija, poradovah se naivno, dečije.
- Devojke, da li vi znate da i Srbija ima svoje predstavnice na Evroviziji?
- Znamo, ali mi želimo da pobedi Malta! – dobih precizan odgovor. No, ne odustajem:
- To je lepo. Nego, znate li da je predstavnica Francuske po ocu Srpkinja, koja je odrasla u Franciskoj, kao što vi sad rastete na Malti, i da predstavlja tu zemlju…
- Mama, to sad nema veze, mi hoćemo da pobedi Malta.
- A da li neko u vašem odeljenju želi da pobedi zemlja iz koje on dolazi?
- Gejbrijel! On je i plesao kad je učiteljica pustila njegovu pesmu, ali svi mi ipak hoćemo da pobedi Malta!
Tu ja odustanem od daljih objašnjavanja, čestitam u sebi Gejbrijelu na stavu i pomislih kako nije trenutak za dalju priču. Videh da je učiteljica na fejsbuk postavila kratak klip kako celo odeljenje gleda predstavnike svih zemalja iz kojih dolaze učenici, a ima ih barem 6, plus Malta. Pomislih kako je to lepo, ali mi se i dalje ne sviđa ideja da u školi uče o Evroviziji, ali šta sad… Na svu sreću nisu znale koje veče je finale, inače bismo morali da pratimo kako znamo i umemo. U nedelju se probudismo zorom i prva misao mi je bila sinoćni šou, koji nisam gledala, ali podsvest radi punom parom. Kažem Petru da pogleda ko je pobedio dok budim devojke pesmom „one Dest’ni“.
Vaska ustaje i pleše, zna i neke korake. Kira sanjivo pita ko je pobedio.
- Gejbrijelova pesma – kažem kratko i ravnodušno, a Kira udari u plač.
Neutešno je plakala neko vreme, ne dajući nikome da je grli. Jedva je umirismo. Tatko je već počeo da piše mejl učiteljici, sve sevajući očima. Ja bejah malo pribranija, te sam sat vremena pričala kako je to samo takmičenje i kako je ipak najvažnije učestovati, kako ga ima i sledeće godine, kako je tu bilo oduvek diiiiivnih nastupa i krenem da puštam ono malo pesama za koje znam da su bile ikada prezentovane. Setih se Molitve, Laneta, one simpatične Nemice, Tota Kutunja sam prećutala. Gledale su sa interesovanjem. To je zbog ovog ostrva, pomislih, zarazno je sve to sa Evrovizijom… Još ćemo se mi ćerati…
- Da znate da se svima sviđa ona srpska pesma koju ti i tata ne volite – rekoše nam kada smo već krenuli, a da se nas dvoje ni jednom rečju nismo izjasnili o „njima trima“.
Na putu do crkve Kira je napravila poruku za Dest’ni, pritom se dobrano ižvrljala tamnim flomasterom po nogama i belim helankama: „Dear Destiny, I am very sad that you did not win. Good luck next time! From Kiki and Titi. Love you, Destini!
Tako padoše prve suze u našoj porodici zbog Evrovizije, a mi ni televiziju ne gledamo. Što bi kaz’li: nit luk jeli, nit luk mirisali. Nema bega od televizije dokle god živimo u istom prostoru sa drugima i drugačijima. I to je dobro. To treba prihvatiti i nastaviti pričati, pričati, pričati…
Maj, 2021.
