Нулти дан – четвртак

“Пишући књигу, у име веродостојности сам савладао своју одвратност према сваком егзибиционизму.”

Има два дана откако сам прочитала мејл из малтешке школе у којем се помиње да се сумња на неког зараженог корона вирусом у школи, али да ће нас обавестити благовремено о свему. Јутрос ми тај мејл не излази из главе, као ни чињеница колико тога имам да обавим и како ми баш само још фали да се заразимо ми, или неко од нама блиских. Четвртак је пре подне. Одвела сам девојке у школу иако је лило као из кабла и оне се буниле како не желе да покисну. И сама сам лоше воље кад видим оволико воде на улицама, којима би човек лакше прошао чамцем него колима и само мислим на гумене чизме, које остависмо у Хоргошу, иако смо могли још мало да их носимо, а нове не стигосмо да набавимо. Није да нисам покушала, него није било броја за све четири ножице, а да купим за две, па трагам за друге две неки други дан, не иде. Од јутрос сам имала час мађарског, завршила припрему часова за српску школу и радосно спаковала све папире, пластелин, суво лишће, каменчиће и остале реквизите од којих ћемо правити Јежеву кућицу. Суботи се неизмерно радујемо и деца и ја, а знам да је тако у свим кућама где имамо наше ђаке. „Кућицо моја, најлепши рају“, врти ми се по глави и нека туга ми се поче пети уз леђа са намером да заседне на рамена ми, те устадох да орибам под. За викенд нећу стићи, јер ми је субота радна, од 8.30 до 16.00, а после тога сам исувише уморна да бих још и стан сређивала, а у недељу је венчање драгих нам људи, те ћемо читав дан бити у посебном расположењу. Мисао о кафани ми мало разведри чело, али и сунце које се однекуд измигољило и полако сушило камен свуда око нас; жути камен, који је и превише воде попио овог новембра. Мисли о сунчаном дану ми прекиде звоњава телефона. Упорно зони. Не волим када ме пре подне зову на „обичан телефон“, увек се штрецнем да је школа. Мислим се да се не јавим и да завршим рибање ходника, па после проверим ко је, али је звоњава упорна. Идем до телефона и видим фиксни број школе. Језа ми склизну низ кичму и зари се у стопала. Очекујем да ме питају да ли сам Василисина или Кирина мама, али женски глас са друге стране само суво каже:

  • У одељењу ваше деце имамо позитиван ковид случај, дођите по децу. Ускоро ће вас звати неко из службе за јавно здравље и упутити у све у вези са карантином. Одмах дођите по децу, хвала.

Нисам стигла ништа да питам, сетих се своје слутње од јутрос, нерасположења и девојчица и себе, потопа на улицама. Па нису ни морале у школу по оном кијамету јутрос, мислим се. Но, сада је било сунчано и топло, па барем не морам да носим кабанице и кишобране, тешим се. Боса ускачем у балетанке и возим смирено до камиончића са воћем, где купујем повећу залиху воћа и поврћа. Јављам Петру шта се дешава, предлажем да сврати у неки супермаркет по још хране и да очекује позив. Олакшавајућа околност је и то што имамо радњу два улаза од нас и што ћемо моћи некога да замолимо да нам донесе намирнице ако зафале. Део мене ми замера што мислим најпре о храни, али је то неминовно. Из разговора са Богом знам да је Он увек ту и да нам баш ништа неће недостајати, барем не потпуно. “О, соје маловерни”, понављам не знајући да ли сам добро запамтила цитат.

Стојим испред школе већ неко време и питам се у каквом расположењу ће изаћи девојке. Ја сам добро. Сталожена сам, не дам мислима да владају. “Мисли су као мајмуни”, сећам се неке реченице из једне књиге. Има ту још родитеља, препознајем их, јер се виђамо сваки дан. Читам им благу панику на лицу. Откако траје ова пошаст, свакојаких прича са лица сам се начитала управо чекајући девојке што испред школе, што да изађу са разних активности. Скоро да сам се навикла на таква читања-чекања… Мислим се и шта раде они родитељи који су сада на послу у кацеларији и који не могу тако брзо по дете. Сунце ми греје главу и леђа, лепо ми је и топло. Покушавам да ухватим ту фреквенцију и бирам да сам срећна овог тренутка. Молим се понављајући сваку реч лагано и са смешком, жмурим. Кажем Богу да Му потпуно верујем и да Он зна зашто нас склања са улица (и) овај пут. „Кућицо моја, најмилији рају“ Јежуркине речи прошарају ми молитву… Девојке излазе, носе пуне ранчеве књига, чела су им ведра. Лакне ми у секунди.

  • Помагај, тешко је, каже Кира и предаје ми ранац.

У тренутку схватам да су понеле све књиге, које иначе стоје у школи и да ћемо имати онлајн наставу. Па добро, шта се сад може, каже нека Ја у мени и чудим јој се како је помирљива. Стижемо кући а успут сазнајем да је учитељица, која је била на замени у понедељак добила корону и да се вирус не би ширио по школи, сви морамо да седимо код куће две седмице. Ух, 14 дана у кући ми се уопште не свиђа, пропуштам две суботе Школе српског језика, две кафане са драгим људима, две Литургије, сутрашњу славу наше организације, и то прву славу… Престајем да набрајам и кажем себи да ћу овај пут све те дане искористити паметно тако што ћу писати дневник. Нека девојкама остане као подсетник, јер Бог само зна у каквим ће се ситуацијама у животу наћи. Да, још оне давне 1999. сам хтела да пишем дневник за време бомбардовања, па нисам, а онда сам исто то пропустила и за „коронско лето“, како смо назвали наше прво лето проведено на Малти а не у Хоргошу од 2017. године, но, овај пут нећу пропустити ту шансу. Покајала сам се више пута што у обе поменуте ситуације то нисам урадила, иако дневник водим од своје 12. године, додуше не баш претерано редовно, али се нека нит може ухватити. Шта би био смисао писања овог дневника, саму себе питам. Нада, охрабрење, инспирација другима, не само мојим ћеркама, којима посвећујем сваку насписану реч иначе. Питање о томе да ли је то смислено ме не дотиче, јер је смислено само оно шта сама окарактеришем као такво, шта сама осетим да живот очекује од мене. Управо то препознајем касније у књизи која ме уводи у дубока размишљања о ситуацијама које нам се дешавају.

Стижемо кући, радимо уобичајене ствари, ручамо, оне се играју, ја држим час који је по распореду четвртком у 15.30 и данас сам посебно захвална што имам овакав посао, што ми је Господ омогућио да могу да радим од куће откако сам престала са класичним радним временом од 8 до 4. Уговарам замену за моје часове у суботу, учитељица Верица „ускаче“, пада ми камен са срца али не и жал за сусретом са оним дивним сјацкавим окицама, после којег се осећам као да летим. Сутра је и прва слава наше организације, тако да сам хтела да умесим колач и са Дијаном и Оливером одем у цркву а после тога да се подружимо на некој лепој осунчаној тераси и уживамо у највећем богатству овог острва: сунцу. Мешење колача предајем Дијани, Оливера је ионако хтела да скува жито, отац Ристо ће их чекати у цркви у подне, ми ћемо се помолити код куће, Марина ради. Цео Одбор ће ипак бити на окупу а Св. Јелена Анжујска над нама.

Петар стиже са намирницама, распоређујемо их као и сваки пут после набавке, планирамо вечеру, причамо о томе шта све треба да се уради у наредних 13 дана, коментаришемо шта пропуштамо. Осећња су помешана…

  • Требало је да идем у Амстердам следеће седмице и пропустићу тај сајам први пут у последњих 11 година, али нека, Бог ме је сигурно сачувао од нечега – каже разумно.

Некако сам спокојна и срећна што обоје мислимо исто, што нема тензије, што девојке заспивају у нашем кревету грлећи нас и што ће им такви загрљаји бити снага у свим самотним и тешким тренуцима, којима је неминовно проткан сваки живот, ма како био „срећан“.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *