Pre neki dan otišla sam sa devojčicama u jednu knjižaru-svaštaru, tzv. stationary, da kupimo blok za slikanje, lepak i ulje pomorandže za osvežavanje prostora (spisak je u prilog raznolikosti sadržaja dućana). Te malteške radnje posebna su priča, nema čega nema i uvek se iznenadim šta sve tamo mogu da nađem. Često imaju i aparat za fotokopiranje ili mogu da štampaju fotografije. Ima ih u svakom kraju. Obično su male i tesne, i čoveku je potrebno mnogo vremena da ih detaljno razgleda. Često ih obilazim, jer volim da se informišem gde čega ima u našem „malom mistu“, pa kad mi nešto ustreba, samo skoknem do te i te radnje, ne lutam.
U ovo doba godine, svi pomenuti objekti PUNI su igračaka i božićnih ukrasa, i nisu baš mesta na koja treba otići nespreman sa decom. No, kasno beše da mislim o tome, jer sam već bila u redu a devojčice klečale pored neke lutke na poziciji „na izvol’te“, na samom ulazu. Obavih kupovinu i krenusmo u auto, kao da ne sledi mali ali značajan tektonski poremećaj.
Kira: Zašto nismo kupiji onu jutku?
Ja: Ne možemo i danas da kupimo igračke, kupili smo juče Miniku i malu Barbiku koje ste izabrale kada smo išle po rođendanski poklon za Džejmija – podsećam ih na jučerašnju kupovinu i njen cilj, pa i ishod.
Vasilisa: Zašto ne možemo?
Ja: Mislim da nije u redu da baš svaki dan kupujemo igračke. Trebalo bi da se prvo igrate sa onima od juče.
Kira: Ali tjeba da kupujemo igjačke baš svaki dan! Uvek kad ih vidimo. One su tužne u jadnjama, one voje da budu u nekim kućama gde ima deca a ne da žive po nekim jadnjamaaaaa – i gorko zaplaka.
Ostadoh bez reči nekoliko minuta. Da smo u nekoj drugoj situaciji, odmah bih je zagrlila i prepustila se milini da nas preplavi i bura prođe, ovako – reči su mi bile jedina „alatka“. Kad sam se malo sastavila, krenu iz mene verbalna reka, za koju nisam bila sigurna iz koje godine datira i kome šta objašnjava. Rekoh da ih zaista potpuno razumem, ali da misle malo i na novu Miniku i malu Barbiku koje su ostale same kod kuće, pa pređoh na to šta sve mogu da rade sa njima, u koju kućicu (od četiri) mogu da ih stave, i kako i one mogu da budu tužne jer se nisu igrale dovoljno a već se traže nove… Izbegoh da ih podsetim na gomilu igračaka koje imaju, jer nisam sigurna da deca na ovom uzrastu to shvataju kao odrasli. Toliko sam se unela u priču i uspela da im skrenem pažnju, da su najpre počele nešto između sebe da pričaju, a onda i da me isključe iz razgovora… a baš sam se nešto unela u priču i dete u meni je sve shvatilo.
Novembra, 2019.
