Пре неки дан отишла сам са девојчицама у једну књижару-сваштару, тзв. stationary, да купимо блок за сликање, лепак и уље поморанџе за освежавање простора (списак је у прилог разноликости садржаја дућана). Те малтешке радње посебна су прича, нема чега нема и увек се изненадим шта све тамо могу да нађем. Често имају и апарат за фотокопирање или могу да штампају фотографије. Има их у сваком крају. Обично су мале и тесне, и човеку је потребно много времена да их детаљно разгледа. Често их обилазим, јер волим да се информишем где чега има у нашем „малом мисту“, па кад ми нешто устреба, само скокнем до те и те радње, не лутам.
У ово доба године, сви поменути објекти ПУНИ су играчака и божићних украса, и нису баш места на која треба отићи неспреман са децом. Но, касно беше да мислим о томе, јер сам већ била у реду а девојчице клечале поред неке лутке на позицији „на извол’те“, на самом улазу. Обавих куповину и кренусмо у ауто, као да не следи мали али значајан тектонски поремећај.
Кира: Зашто нисмо купији ону јутку?
Ја: Не можемо и данас да купимо играчке, купили смо јуче Минику и малу Барбику које сте изабрале када смо ишле по рођендански поклон за Џејмија – подсећам их на јучерашњу куповину и њен циљ, па и исход.
Василиса: Зашто не можемо?
Ја: Мислим да није у реду да баш сваки дан купујемо играчке. Требало би да се прво играте са онима од јуче.
Кира: Али тјеба да купујемо игјачке баш сваки дан! Увек кад их видимо. Оне су тужне у јадњама, оне воје да буду у неким кућама где има деца а не да живе по неким јадњамааааа – и горко заплака.
Остадох без речи неколико минута. Да смо у некој другој ситуацији, одмах бих је загрлила и препустила се милини да нас преплави и бура прође, овако – речи су ми биле једина „алатка“. Кад сам се мало саставила, крену из мене вербална река, за коју нисам била сигурна из које године датира и коме шта објашњава. Рекох да их заиста потпуно разумем, али да мисле мало и на нову Минику и малу Барбику које су остале саме код куће, па пређох на то шта све могу да раде са њима, у коју кућицу (од четири) могу да их ставе, и како и оне могу да буду тужне јер се нису играле довољно а већ се траже нове… Избегох да их подсетим на гомилу играчака које имају, јер нисам сигурна да деца на овом узрасту то схватају као одрасли. Толико сам се унела у причу и успела да им скренем пажњу, да су најпре почеле нешто између себе да причају, а онда и да ме искључе из разговора… а баш сам се нешто унела у причу и дете у мени је све схватило.
Новембра, 2019.
