Кад год имам нешто да учим, падају ми на памет разне ствари које бих баш тада могла да урадим. Углавном су то неке тривије. Ево, и сада, док ово пишем, имам стотину идеја. Не, не мислим да је писање глупост, напротив, али у овом моменту је чист „вишак“, јер ме чека брдо књига за читање. Обично се све тако намести да сам за предстојећи викенд сама, да се лепо организујем: кућа чиста, фрижидер пун, веш сређен. Дакле, ништа ме неће омести. Увече се заклињем да ћу сутра од јутра кренути као некада када сам била студент прве или друге године факултета. Све у стилу „ма имам ти ја искуства ихахааа“ и знам како ћу и шта ћу. Кад сване, шватим да се нисам наспавала и да имам читав дан за учење. Покушавам да „доспавам“ (Боже, да ли је ико икада игде успео да „доспава“?!) и схватим после сат времена да је то узалудно. Устанем и доручкујем, скувам кафу и кренем до радног стола. На њему хрпа папира, оловака, фломастера, лаптоп, подсетници разних врста, драга фотографија из 1972, већ пожутела, један кактусић, неке ситнице из Амстердама. Седам и почињем да читам. Онда ми је одједном неудобна столица. Жедна сам. Морам у тоалет. Сетим се да некога морам хитно да назовем.
Опет почињем… Не иде… Демонстративно одлазим у дневну собу да се мало „издувам“. (Ово је Петров израз, мада никако да схватим то „издувавање“ уз ТВ:)) Укључим ТВ и одгледам све глупости које у животу не бих гледала да немам да учим: квизови, разноразне серије и неко „беспотребно знање“. Питам се како сам уопште и завршила факултет. Одговор се прикрада: „Па била си барем десет година млађа“, али ја то не слушам и трзнем главом како бих то и показала. Питам се како ми се не да, кад ја воооолим да учим? Опет исти одговор. Па и магистрирала сам! Еееееј, у Немачкој! Нема одговора. Ха, помислим, па наравно кад сам вредна, способна и паметна! Онда се опет натерам да седнем за радни сто. Кад видим да ме кренуло, устајем и одлазим да нешто поједем размишљајући да би можда било боље да одем у неку читаоницу. Ма не, док сам морала да учим по читаоницама чезнула сам за топлим домом и сјајним условима у истом. Да, сад их имам али…
Онда ми падне на памет: „Ког сам врага поново себе довела у ситуацију да морам нешто да учим?! Шта, сад ми је мало један магистарски па хоћу још један. Алаво! А што не кренух са докторатом који ме такође чека, а ту се ни нема шта учити већ само читати и писати?“ Милина, ништа лакше, па ја баш волим да пишем! Сетих се како сам још много година раније знала да ћу целог живота нешто да учим и како се треба клонити таквих мисли. Сетих се запрепашћености једне гастарбајтерке из Ерфурта кад је схватила да сам ја тамо дошла да нешто учим, а била је још и млађа од мене: „Имаш три’ес година и још увек учиш?!“ питала ме је запањено. Нисам јој ништа одговорила, ништа мање запањена питањем. Често се шалим понављајући ту реченицу. Не знам да ли због тог броја, који је сада мало већи, или због нечег другог, или само покушавам да натерам себе да завршим још једну започету ствар у свом малом животу… Како год, знам да ћу успети, само да се натерам да почнем.
Новембар, 2008.
