Поезија се чита онда, када имаш безброј других ствари да урадиш али уместо да прионеш на посао, ти изабереш најбоље вино које имаш у кући (а то бирање уме да потраје), сипаш га у одговарајућу чашу, пробаш га као прави познавалац и док језиком палацаш по непцима подигнеш малко главу нагоре а поглед ти одлута некуд у непознато. Драмска пауза. Напољу фијуче ветар као у Јесењиновим песмама а ти се осећаш помало изгубљено као у песмама о Хамбургу Волфганга Борхерта. По правилу си сам, без своје Друге Половине и мислиш на Рилкеа или Фрида, или пак тражиш међу књигама оног правог за такву ситуацију.
Поезија се чита када мораш хитно да напишеш важан извештај или да прегледаш неке текстове, и то све „за јуче”. Поезија се чита онда када се то не очекује, када се изненада у сред зиме сетиш лета, неког давног када си био дете и уживао у мирису сена, у неком тамо селу које ниси видео задњих два’ес или три’ес година; када те неки познати мирис однесе брзином муње пар година уназад до једне посебне вечери када си мислио да си господар света. Поезија се чита када се сета појави ниоткуда, прошета по празном стану и потражи те док седиш за радним столом и читаш нешто важно. Она стане поред твог стола, као каква домаћица у фланелској кућној хаљини боја увелог цвећа, са све прекрштеним рукама на грудима, и стрпљиво чека да ти опадне пажња. Понекад нервозно лупка десним стопалом о под и стоји у пози ћириличног слова Ф. Онда ухвати твој поглед једном руком и хитро га расеје по соби као да је брашно.
Ти онда бленеш к’о теле, осећаш да ти је на души нешто али му не знаш име, устајеш одсутно, сипаш у чашу неко опоро вино, или још боље Прошек, и исто тако одсутно седнеш на прву ствар која ти се нађе уз ногу, и дубоко уздахнеш. Делујеш скрхано, а не знаш откуд сад то. Онда посегнеш за поезијом. Онда је то и најбоље што можеш да урадиш у том моменту.
Новембар, 2008.
Милинкица од текста,хвала
Хвала Вама, Синиша! Велики поздрав:)
Хвала Вама!