Kad god imam nešto da učim, padaju mi na pamet razne stvari koje bih baš tada mogla da uradim. Uglavnom su to neke trivije. Evo, i sada, dok ovo pišem, imam stotinu ideja. Ne, ne mislim da je pisanje glupost, naprotiv, ali u ovom momentu je čist „višak“, jer me čeka brdo knjiga za čitanje. Obično se sve tako namesti da sam za predstojeći vikend sama, da se lepo organizujem: kuća čista, frižider pun, veš sređen. Dakle, ništa me neće omesti. Uveče se zaklinjem da ću sutra od jutra krenuti kao nekada kada sam bila student prve ili druge godine fakulteta. Sve u stilu „ma imam ti ja iskustva ihahaaa“ i znam kako ću i šta ću. Kad svane, švatim da se nisam naspavala i da imam čitav dan za učenje. Pokušavam da „dospavam“ (Bože, da li je iko ikada igde uspeo da „dospava“?!) i shvatim posle sat vremena da je to uzaludno. Ustanem i doručkujem, skuvam kafu i krenem do radnog stola. Na njemu hrpa papira, olovaka, flomastera, laptop, podsetnici raznih vrsta, draga fotografija iz 1972, već požutela, jedan kaktusić, neke sitnice iz Amsterdama. Sedam i počinjem da čitam. Onda mi je odjednom neudobna stolica. Žedna sam. Moram u toalet. Setim se da nekoga moram hitno da nazovem.
Opet počinjem… Ne ide… Demonstrativno odlazim u dnevnu sobu da se malo „izduvam“. (Ovo je Petrov izraz, mada nikako da shvatim to „izduvavanje“ uz TV:)) Uključim TV i odgledam sve gluposti koje u životu ne bih gledala da nemam da učim: kvizovi, raznorazne serije i neko „bespotrebno znanje“. Pitam se kako sam uopšte i završila fakultet. Odgovor se prikrada: „Pa bila si barem deset godina mlađa“, ali ja to ne slušam i trznem glavom kako bih to i pokazala. Pitam se kako mi se ne da, kad ja voooolim da učim? Opet isti odgovor. Pa i magistrirala sam! Eeeeej, u Nemačkoj! Nema odgovora. Ha, pomislim, pa naravno kad sam vredna, sposobna i pametna! Onda se opet nateram da sednem za radni sto. Kad vidim da me krenulo, ustajem i odlazim da nešto pojedem razmišljajući da bi možda bilo bolje da odem u neku čitaonicu. Ma ne, dok sam morala da učim po čitaonicama čeznula sam za toplim domom i sjajnim uslovima u istom. Da, sad ih imam ali…
Onda mi padne na pamet: „Kog sam vraga ponovo sebe dovela u situaciju da moram nešto da učim?! Šta, sad mi je malo jedan magistarski pa hoću još jedan. Alavo! A što ne krenuh sa doktoratom koji me takođe čeka, a tu se ni nema šta učiti već samo čitati i pisati?“ Milina, ništa lakše, pa ja baš volim da pišem! Setih se kako sam još mnogo godina ranije znala da ću celog života nešto da učim i kako se treba kloniti takvih misli. Setih se zaprepašćenosti jedne gastarbajterke iz Erfurta kad je shvatila da sam ja tamo došla da nešto učim, a bila je još i mlađa od mene: „Imaš tri’es godina i još uvek učiš?!“ pitala me je zapanjeno. Nisam joj ništa odgovorila, ništa manje zapanjena pitanjem. Često se šalim ponavljajući tu rečenicu. Ne znam da li zbog tog broja, koji je sada malo veći, ili zbog nečeg drugog, ili samo pokušavam da nateram sebe da završim još jednu započetu stvar u svom malom životu… Kako god, znam da ću uspeti, samo da se nateram da počnem.
Novembar, 2008.
