Nisam za to da deca spavaju sa nama. Naravno, uvek ima izuzetnih situacija i tada nemam nikakvih ograničenja, tada sve može. Pod tim podrazumevam: bolesti, začepljen nos ili kašalj, temperaturu, šta za posledicu ima to da bude jedna drugu i onda su nam jutra njanjava i nervozna, dani nesipavani i naporni.
„Mamaaaaaaaaaaaa!“ probudi me nečiji glasić iz najdubljih dubina sna u koje sam, čini mi se, pre sekund utonula. Ustajem i odbauljam u sobu naspram naše. Vrata na obe sobe su širom otvorena, svetlo u hodniku prigušeno, tek toliko da ne bi došlo do povreda roditelja po mraku. (Da, pravilo je da ustaje onaj koga zovu, a Bogu hvala, nikad to nije uvek isti roditelj. Od čega to zavisi, nismo nikada ustanovili, ali smo mnogo zahvalni na tome.) Shvatam da se neko prevrće po krevetu, da nešto nije u redu. Shvatim da je to Vaska i da je ona zvala malo pre. Ponudim nošu. Prihvata. Posle toga uzmem je u naručje „kao bebu“, to jako obe vole, malo podržim, ljubim u čelo, mirišem joj kosu, privijam uz sebe i kad pomislim da se umirila spustim je polako u krevet i sačekam koji trenutak. Ne pomera se. Krenem nazad u one pomenute dubine…
„Mamaaaaaaaa…“, opet isti poziv.
„Tu, sam, hajde spavaj, sve je dobro…“, šapućem, pokušavam da je umirim. Nešto mrmlja, ne razumem je, prevrće se, ako to potraje preti opasnost da se i drugo telašce pokrene, pa predložih:
„Hoćeš li da te nosim kod nas?“ i samo što izustih ona skoči kao u sred bela dana, zgrabi svoj jastuk obema šakama i potpuno svesno mi reče:
„Da, nosi me kod nas!“
„Kod nas“ je zaspala istog momenta kada je spustila glavicu na jastuk i nije se pomerila do jutra, tj. dok je nismo probudili za školicu.
