Krila radosti

Prolog: Petogodišnje bliznakinje Vasilisa i Kira žive na prelepom ostrvu na Mediteranu, ali svako leto provode u jednom malom selu na severu Srbije, u zelenoj ravnici, nadomak reke Tise. U prostranom dvorištu, koje je pripadalo njihovoj čukunbabi, pored starinske Kuće, u krošnji zova i duda, imaju svoju Kućicu pod drvetom sa krovnim prozorom u kojoj provode vreme. Tu i spavaju obasjane mesečinom i sjajem zvezda, a preko dana se igraju sa insektima i raznim životinjama ili drugom decom. Živeći tako sa prirodom uče kroz igru o životu, ljudima, životinjama, svetu uopšte.

Jedne božanstvene letnje večeri, dok su zrikavci u bašti imali svoj koncert a noćna frajla mirisom podržavala čaroliju njihove muzike, Vasilisa i Kira oslikavale velika su platnena krila. Devojčice su htele da vide kako je to imati krila leptira i zamolile su mamu da im ih napravi. Tako su od belog platna nastala četiri velika krila, koja su bila spojena tankom drvenom letvicom i kanapom privezana za ramena, kako bi devojčice mogle da mašu njima oponašajući leptire.

• Završićete to sutra, vreme je za spavanje – reče tata penjući se u Kućicu na drvetu.
• Gotove smo! – uzviknuše devojčice uglas.

Posle večernje toalete u Kući, vratile su se u svoju Kućicu na drvetu i legle u krevet koji se nalazio tačno ispod krovnog prozora. Nebo je bilo posuto zvezdama koje su sijale poput dragog kamenja. Svaka je imala svoju boju, veličinu i drugačiji oblik. Svaka je bila posebna i divna, kao što je baš svako dete i svaki čovek svoj i jedinstven.

• Seko, šta ćemo da čitamo? – upita Kira.
• Možda onu knjigu o leptirima. Ceo dan smo sa tatom pričale o njima, ali hajde da još jednom pročitamo onu divnu priču…

Kira je ustala da sa police doda pomenutu knjigu, ali ju je omeo neki potpuno novi zvuk spolja. Otvorila je vrata i provirila u krošnju drveta, odakle je zvuk dolazio.

• Mislim da je to sova – reče Vasilisa zevajući – čula sam danas kako mama i Olgica pričaju da se u komšiluku pojavila neka sova.
• Hm, u pravu si, ali je ne vidim, a baš bih to volela – reče Kira uporno gledajući ušuškanu u pomračinu u krošnji duda.
• Ma pusti je, ionako ćemo uskoro zaspati, a to hukanje može samo da pomogne. Hajde da čitamo o leptirima.
• U pravu si, evo me, samo da uzmem knjigu…
• Ko me to traži? – začuše glas sa praga Kućice kroz odškrinuta vrata, koja Kira nekoliko minuta pre toga nije dobro zatvorila.

Devojčice su se najpre uplašeno pogledale, Kira uskoči u krevet a onda se obe brzo pokriše pokrivačem preko glave.

• Ne bojte se, to sam ja, sova o kojoj ste pričale malo pre – reče glas i vrata se otvoriše širom. Na pragu je stajala omanja sova, krupnih očiju. Glas joj je bio smiren, staložen, perje se presijavalo na mesečini. Devojčice polako spustiše pokrivač i pogledaše ka vratima.
• Ko si ti? – upitaše uglas.
• Kažem vam, ja sam sova iz krošnje duda iznad vaše Kućice.
• Zašto si onda došla unutra kod nas?
• Čujem da me pominjete i videla sam da me je Kira tražila.
• O, pa ti si zaista pametna – obrati joj se Vasilisa ohrabreno i spusti pokrivač sa glave –  Mama kaže da ste vi sove veoma mudre ptice.
• Da, to tvrdi i Olgica. Baba Mara je rekla još i da si korisna – dodade Kira.
• Hahaha, pa to je baš lepo čuti. Hvala i njima i vama. Baba Mari ću se odužiti u zoru, tako što ću je spasiti onog velikog miša iz kokošinjca – reče sova zadovoljno i sa blagim osmehom.
• Ti loviš miševe?
• Da, i jedem ih, ne samo da ih lovim. O, pa vidim, vi ne znate puno o meni.
• Nažalost ne, osim da si „mudra“. No, sada su nam zanimljivi leptiri a ne ptice – reče Kira.
• Šta vas to toliko oduševljava kod leptira? Pitajte me nešto, isprobajte moju mudrost.
• Leptiri su baš lepi. Divnih su boja i tako nežni, kao neko leteće cveće – reče Vasilisa sva raznežena.
• Meni liče na naše slike koje slikamo vodenim bojicama – nasmeja se Kira.
• To je lepo. Vidim da imate i knjigu.
• Da, umemo i da čitamo, a i roditelji nam puno čitaju, nego imamo jedno pitanje na koje nam još niko nije odgovorio.
• Da čujem, pametnice male – reče sova blagonaklono smestivši se udobno na ogradu kreveta kod nogu devojčica, kao na neku govornicu. Odatle je mogla lepo da vidi i čuje devojčice.
• Kako to da od onako ružne gusenice, koja ceo svoj mali život jede samo zeleno lišće, postane očas posla onakav leptir sa divnim šarenim krilima, a od malih beba nastanu tako obični ljudi i to traje duuuuuuuuugooooo, a završi se bez krila, bez boja, čak i bez letenja? – u dahu postavi Titi pitanje.
• Hm, pa niste tu u pravu.
• Kako to misliš? – upitaše devojčice radoznalo.
• Sasvim sam sigurna da i od malih beba postane nešto prelepo kad porastu, samo što to možda nije uvek vidljivo golim okom kao kod leptira – poče sova. – Vidim da mi ne verujete, ali vas molim da me saslušate, sigurno ćete se na kraju složiti sa mnom. Kada je beba mala, ona pije mleko, spava i raste, onda počne da puzi, pa da hoda, pa postane dete koje trči livadom i igra se igračkama i sa drugom decom, zatim krene u školu i ima drugare koje voli, nakon toga krene u veću školu, pa se jednom i zaposli kad završi školu, neki sretnu svoju drugu polovinu, neki ne, drugi dobiju i decu, pa gaje tu decu, pa unuke i tako do kraja života. Uglavnom, to tako biva, ali ima i drugačijeg redosleda i varijacija u životu, i sve je to vredno pomena, ali sada nećemo o tome.
• Pa to sve znamo – reče Vaska pomalo razočarano.
• Strpite se malo, znam da to znate. Da, to je ono vidljivo na čoveku, malom i velikom. I to možda po vama traje predugo i nije ništa posebno. No, tu ima puno nevidljivih stvari kao što su divne osobine i lepote koje čovek stiče upravo od vremena kad je kao beba i koje prenosi na svet oko sebe kroz svoja dela, a to su dobrota, iskrenost, časnost, neustrašivost, ljubav prema svetu, nesebičnost, smejanje, radovanje, pevanje, pomaganje drugima  i briga o životinjama, slikanje divnih slika i sve ono lepo šta čini sebi i drugima…
• Misliš da je tu i kada obradujemo mamu tako što skupimo igračke i namestimo svoj krevet?
• Naravno! Kao i to kada ste vredne uškoli, kada čitate prelepe priče koje upijate kao mali sunđeri, kada pevate, trčite, kada posetite nekoga ko je bolestan ili nacrtate nešto lepo za baba Rajku i baba Natu, kada deda Maksi kažete da ga volite ili zagrlite deda Ivana jer vam je nasekao slaninice za večeru.
• Dobro, mi znamo da je sve to dobro, ali sad te više ne razumem – počeša se Kira po glavi zbunjeno.
• Pa vidite, sve lepe stvari koje deca rade od njih stvara vremenom divne ljude, a svi divni ljudi živeći na jedan lep i dostojanstven način i čineći dobra dela, ulepšavaju ovaj svet.
• Da nisi nešto pobrkala, deca su ukras sveta, kaže ona pesma iz maminog i tatinog detinjstva – nasmeja se Vaska.
• I to je tačno, ali ta deca porastu, ali što su duže deca u srcu, naročito kad postanu odrasli ljudi, to je svet lepši i bogatiji. Osim toga, uvek ima neke dece u svetu. Vi kad porastete možete i dalje biti ukras sveta, ali će biti i neke druge dece, i nekih drugih ukrasa, ako baš hoćete – nasmeja se sova na svoje završne reči.
• Dobro to shvatamo, a li šta je sa krilima? Rekla si da i ljudi mogu imati krila.
• Jesam i to je tačno. Kad god nekome pomognete ili ga na bilo koji način usrećite, kako se osećate?
• Divno! -povikaše devojčice uglas.
• E, o tome vam govorim! Taj divni osećaj vas uzdiže do nebesa i daje vam krila.
• Pa to je kao kad mama kaže da je toliko srećna i da bi mogla da poleti od sreće, pa nas onda grli, cmače i pusti muziku da plešemo i hoće sve da nam da.
• Jeste, to je to! Kada smo radosni iznutra osećamo da možemo sve i da je sve oko nas lepo i onda treba tu radost da izlijemo na ceo svet da bi postao lepši i bolji! – reče sova zaneseno raširenih krila, ali je pritom izgubila ravnotežu i pala sa kreveta, šta je nasmejalo devojčice.
• Ups, izvini što ti se smejemo, da ti pomognemo?
• Neka hvala, reče sova ustajući i nameštajući perje, nisam ja baš tako mlada, pa se ponekad zaboravim, hihihi…
• Dobro, a šta je sa bojama na ljudskim krilima radosti? – upita je Kiki.
• Pa to su sve one lepe stvari koje naučite vremenom, koje upijete očima koje vas boje iznutra i spolja kao što su boje iz prirode, divni crteži koje naslikate ili slike koje vidite, divne knjige koje pročitate, pa sve one lepe pesmice koje znate da pevate ili da odsvirate, pa sve lepe reči koje služe da uteše neko tužno srce ili ohrabre neku uplašenu dušicu. Tu je, zapravo, sve ono šta imate u sebi i oko sebe i nesebično delite sa drugima…
• Znam šta još! – uzviku Kiki – kada ne rasipamo vodu dok peremo zube, ili kada gasimo sijalicu da ne troši bespotrebno struju. Tako štitimo prirodu!
• Tako je, ili kada nosimo staklo i papir na reciklažu – dopuni je setra ushićeno.
• Uh, biće ovo duga noć – reče sova u poluglasu, ali sa ogrmnom simpatijom prema pametnim glavicama, te nastavi glasno – Svaki put kada čovek vodi računa o svojoj okolini, a tu mislim i na biljke i životinje, kao i o drugim ljudima, on postaje lepši i iznutra i spolja, i tako biva nalik najlepšem leptiru, time ulepšava ovaj svet, da skratim svoje izlaganje, to je lepota njegovih krila, to su te boje na njegovim krilima!
• Hoćeš da kažeš da je čovek stvoren od Boga da bude gospodar prirode tako što brine o njoj?
• Bogami, vidim ja da ste vi baš dobro obaveštene o svemu, ali nebeske teme ćemo ostaviti za neku drugu pticu ili životinju, ja imam dosta posla u baba Marinoj bašti i kokošinjcu. Laku noć divotice male! – reče i odlete.
• Stvarno je baš pametna – reče Titi smeštajući se na jastuk i pokrivajući svoju sestru.
• Da, mama je bila u pravu. Danas je rekla Olgici da se nada da će sova oterati miševe iz one kotarke u komšijskom dvorištu, jer mačke to nisu uradile. Nikada mačkama neće porasti krila ako tako nastave, da ti ja kažem – reče Kiki zevnuvši i sa osmehom sklopi oči. Vaska se nasmeja sestrinoj šali i utonu u jastuk. Te noći su obe sanjale prelepi šareni svet.

Sova je bila izuzetno vredna do jutra, svesna svoje korisnosti, mirisne frajle i zrikavci takođe, mesec i zvezde su sijali najjače što su mogli ne bi li postali deo ove harmonije. A ljudi? … I ljudi su deo svega toga, samo što je to kod njih malo drugačije i, naizgled, malko komplikovanije, ali svakako moguće, ako se potrude da stalno rastu a u duši, ipak, ostanu deca. Tako bi postali bolji i sebi, i svemu onome šta ih okružuje.

Aprila, 2020.