Ласте

У време када је у овој Кући баба Вида носила плаву кецељу са два лица а ја била дете, један од најлепших доживљаја ми је био да одем у шталу и посматрам ластино гнездо. Није требало дуго чекати да наиђу мама и тата ласте и донесу својим птићима храну и да притом из гнезда извире кљунићи оивичени жутом танушном линијом. Тај призор ми је остао тако дубоко усрцен, да ми је био прва слика пред очим када сам, након 20 година, ушла у поменуту шталу и погледом потражила гнездо. Било је на месту, а мени се срце стегло по ко зна који пут тог дана, да сам помислила да овај пут стварно неће издржати. Био је фебруар, а ја сам видела поменути призор храњења тако јасно.

Када су кључеви Куће поново били у мојим рукама отворила сам прозоре на штали и замолила чика Љубу, који се са великим задовољством прихватио улоге кућепазитеља, да их не затвара и да ми обавезно јави кад дођу ласте. Дошле су врло брзо, иако је био јуни, иако су се већ поодавно доселиле из „топлијих крајева“ у наше лепо село. Не само тог лета, већ и неколико наредних, са дечијим узбуђењем сам приликом сваке посете оронуле Куће мог детињства посматрала кљуниће оивичене жутим и слушала живахан цвркут ласти. Када смо кренули са обновом Куће, ласте су престале да долазе… Штала је постала вински подрум а прозори су и даље били отворени од раног пролећа до касне јесени…

Пре неки дан хватам себе како погледом тражим има ли у близини неко добро познато гнездо и чује ли се онај звонки цвркут и брзи плавичасти лет у стилу: фрррррфррррфррррррр. Моја највећа жеља овог лета је да ми се ласте негде око Куће уселе и овој дивоти додају неставрно плаву са оним тананим жутим детаљем који ми из ока не излази а који ће моје девојчице упити за цео живот. Певушим  у себи своју верзију песмице: „Ласте, проласте, са Тисе ми доласте…“ и чекам са радошћу стрпљиво…

Хоргош, јула, 2019.