Pomešano

Sako veče pred spavanje u našoj kući se čitaju priče. Nas dvoje najčešće, ali i njih dve (4.5 god) kada žele da nam pokažu da su velike. Mi tada slušamo i rastemo kao kvasac, što bi rekla baba Rajka. Nakon što ugasimo svetlo, ako se odmah ne zaspi, mama treba još da ispriča neku kratku priču. Obično izmišljam priče na licu mesta. Već duže vreme imam serijal sa istom temom i varijacijama na nju: dve divne devojčice žive u jednom lepom selu (Horgoš), u prelepoj žutoj Kući (koja liči na roze kuću, uvek me dopuni Kira) a u dvorištu imaju kućicu na drvetu sa prozorom ka nebu. Kroz taj prozor ih stalno posećuju razni gosti: od bubica do Meseca i zvezde Danice. Toliko zadovoljstva mi pričinjava to izmišljanje u trenutku, da se potpuno unesem i predam, te ponekad ne vidim da su zaspale;  a neretko i sama utonem u neki polusan i osetim mirise koje rečima prizivah. Kroz te priče provuče se kao lahor i moje detinjstvo proživljeno u pomenutom okruženju, pa sva se raznežim i maštanju nema kraja. Drži me i u snu. Sinoć sam pričala istinitu priču o lastama koje su horgošku Kuću posećivale redovno i gnezdu koje su napravile.

„ U našoj štali živela je kobila Činka, a kad dođe leto, tamo su dolazile i laste“, počela sam da pripovedam. „ Lepe, plavo-bele ptičice, sa prelepim glavama i dobroćudnim okicama. Mnogo sam volela da posmatram kako roditelji laste hrane svoju decu, lastiće, a žuta štrafta ispod njihovih kljunića bila je, prosto, čarobna. Često sam je sanjala…“

„A na koga si ti ličila kad si bila mala, na mene ili na Titi (Vasilisin nadimak)?” prekinu Kira moj zanos i vrati iz štale u krevet.

„Na obe”, snađoh se u trenutku „nekako pomešana sam bila”, dodajem i sama sebi zvučim smešno, ali je stvarno tako. „Kao što je tata bio pričljiv na Titi a umiljat na Kiki…”

„Ali na koju više?” uporna je.

„Hm, to ne znam tačno, ali kad pogledam slike, ponekad imam tvoje oči i Titin osmeh (poljubim radoznale kupinice), a ponekad mi se učini da imam tvoje zubiće i Titinu bradu (ljubim pomenutu bradicu), ili…”

„Da nam pokažeš te slike da i mi vidimo to pomešano”, ozbiljna je, dok joj se san šunja iza trepavica.

„Hoću, kad odemo u Horgoš”, kažem raznežena do suza, što zbog pomenutog odlaska, što zbog zajedničkih uspomena na detinjstvo koje će ih pratiti kroz život, ali ipak najviše zbog toga, što sam baš sva takva, na razne načine, pomešana.

Oktobra, 2019.