Rode

Tog letnjeg petka odlučila sam da iz Beograda za Horgoš krenem preko Banata. Jeste da to putešestvije traaaaaje ali sam imala i vremena i volje, a kako je i Majka putovala sa mnom i bila veoma lepo raspoložena, znala sam da će vreme brzo proći. Plan je bio da ona u Horgošu provede leto i neguje baštu koju sam s proleća sama počela da gajim, ali po njenim rečima „nemam pojma o tome“, nadgleda majstore, jer radovi na Kući još uvek nisu bili gotovi, a mi da je posećujemo svakog vikenda i letnji odmor od tri sedmice provedemo u Kući. Moja davnašnja želja. Na taj „odmor“ planirali smo da plovimo Dunjom od Beograda do Kanjiže, uzvodno Dunavom, pa Tisom, gde bismo se usidrili, a onda iz obližnjeg Horgoša svaki dan dolazili da boravimo na omiljenoj reci. Plovidba je isplanirana tako da traje pet laganih dana, da se usput obiđu dragi ljudi i lepa mesta pored reke i da se nas dvoje po prvi put otisnemo sami u ovakvu avanturu. Istoj su prethodile dve godine „vežbanja“ u okviru regate Vode Vojvodine gde se zanavek zaljubih u plovidbu rekama i kanalima, trsku i šaš…

Kopnena avantura banatskom turom sa Majkom bila je lepa uvertira u to dugo, a kako se kasnije ispostavilo, čarobno leto. Kad sam bila mala roditelji su često putovali tim putem kod babe u Horgoš i usput posećivali rodove po Banatu. Vremenom su se mnogi od njih preselili na onaj svet a kontakti sa mlađima pogubili, pa se i vožnja na tu stranu proredila. Sećam se da sam volela da posmatram kroz prozor kuda prolazimo a pogotovu sam bila uzbuđena kad bih videla gnezdo roda. Biće da su mi često skretali pažnju na te ptice, jer sam ih celog života smatrala pomalo mističnim… Dva sata vožnje autoputem nije moglo da se meri sa ovim laganim tempom, kupovinom voća i povrća pored puta od lokalnih ratara, branja ivanjskog cveća i malih suncokreta oko parkinga i ispijanjem kafe u nekom od simpatičnih restorana-salaša koji se vide sa druma. Kako smo prolazili kroz razna mala i veća mesta, u mojoj glavi se razvijao film koji je čudesno povezivao slike iz davno prošlog i prošlog vremena u jednu neraskidivu celinu a sve uz pratnju Zvonka Bogdana i tamburaša. Onako, baŠ preČanski, sa setom, da o’ma umrem od miline…

Pred Zrenjanin mi je „iskočila“ slika Petrovog druga Jočvčića kojeg smo onomad posetili u roditeljskom domu a oni nas veoma lepo dočekali… setih se i Jovčićeve bake, pokoj joj duši. Kod Kikinde su mi se misli vrzmale oko jedne Marte i prof. Trkulje koje sam znala preko posla, u Mokrinu (mada ѕnam da je baš iz Bašaida) pomislih na kolegu sa fakulteta G. Francuskog, kojeg nisam videla od onda, na moju Sandru i njenu ljubav prema Banatu, i poželeh silno da se jedared vrati iz te hladne Kanade. Stihovi Mike Antiđa lebdeli su mi nad glavom kao kakvi anđelčići i neizostavni ukras na ovoj putanji. Kod table za Padej se setih našeg druga Đ. Ninkova kako ume očas posla da „skokne“ do svog sela; pred Čokom videh mog Oca i njegovog čuđenje što Paraćinci ime ovog mesta izgovaraju potpuno drugačije i ne čuju da je „o“ kratko (uzlazno) a ne dugačko (silazno), pa ta varoš ispade neka druga, neka Čoooka… U Kneževcu se setih baba-tetke Judite i rodova Despotov, na jedno prelepo leto kasnih 70ih, na žutom mostu preko Tise pomislih na plovidbu koja nas čeka i zagrlih Bačku i suton svim svojim bićem i zajecah glasno na zgražavanje Majke koje se ogledalo u jednoj jedinoj, a veoma sadržajnoj, rečenici: „Hm, šta sad sliniš?“… Šta ću, nežna dušica, pomislih ali odćutah…

Paralelno sa mojim filmom Majka je imala monolog, i to naglas, pominjala neke druge ljude koji su živeli u mestima kroz koja prolazismo, razne događaje kojih sam se kao kroz maglu sećala i svaka druga rečenica joj je bila o rodama. Toliko roda ne videh ni ja u jednom danu, ali priznajem da nisam tako često putovala Banatom. Rode najrađe žive u Banatu, zaključih dečijim umom.

„Rodo, dve bebe donesi! Dve!“ uzvikuje Majka kao dete i vraća me za volan i u trenutno dešavanje, u surovost stvarnosti, u ralje preispitivanja iz kojih sam se godinama bezuspešno čupala.

„Šta bi sa tri, koje si do nedavno pominjala?“ zadirkujem je pomalo pakosno, jer me nervira to njeno detinje ponašanje, koje istovremeno i volim.

„Mnogo je tri, neka budu dve! Dveeeeee, rodoooooo!“ odgovara kao da to zavisi samo od nje i uzvikuje svoju mantru ka ravnici kroz otvoren prozor.

„Baba, smorićeš sve banatske rode.“ Kažem prekorno, a ona posle jednog „M’rš!“ na koje se čovek može samo nasmejati, nastavlja po svome sve do Bačke.

Te jeseni smo joj saopštili da će roda na proleće doneti dve bebe, ali i nju kod nas, da nam pomaže.

Ne znam da li je do zagonetnih roda ili Majke, ali i danas kad god vidim gnezdo roda obuzme me neka neobična milina, duboka do suza, i u jednom delu bića probudi mi se pagansko verovanje da ću uskoro čuti za neku novu bebu.

Jula, 2019.