Од свих сећања моје Мајке на њено детињство највише волим приче о баба Ружи, мајци по оцу, иако су углавном тешке и никада нисам успела да склопим целу слику o тој невероватној жени. Фотографије немам, осим оне са надгробног споменика, а Мајкина казивања су била и остала у фрагментима, онако, како се чега сети. Упијала сам те слике и тако градила у мислима лик хероине из давних и мучних времена, и сећала га се кад год сам мислила да ми је у животу тешко. Баба Ружи је било и „црње и грђе“, па је све преживела, тешила бих се.
Ружица Јоксимовић рођена је око 1870. године у Текији код Параћина, а још као дете дошла је у село Давидовац (удаљено 5 км од Параћина на путу за Зајечар) код тетке на чување. Остала је сироче, а пошто је теча био кмет у селу, могао је да брине о њој. У том селу се касније и удала за Драгутина Богдановића и ту и остала до упокојења 1958. Касније је наследила велико имање од свог оца, као и позамашну своту дуката по коју је отишла са течом чезама у Крагујевац. Богата миразџика умела је да умножи постојећа добра, те су Богдановићи постали „велике газде“ имали њиве, винограде, ливаде, стоку, вршилицу за жито и воденицу. Газдарица Ружа родила је осморо деце, четворо је сахранила у време Балканских ратова а четворо одгајила док је Драгутин био на Солунском фронту. Брата Милана му је тифус однео у Албанији а Драгутин се после седам година ратовања вратио. Баба је често причала о његовом повратку. Није му се много надала, заправо, није хтела да се разочара и његовом погибијом, јер је у селу било много кућа са црним барјаком а имала је и доста посла око деце, куће и имања, све је било на њој. Када се коначно вратио, имао је једва 40 килограма, сама кост и кожа, пун бува и вашки. „Да га окукаш, ни дете ни човек“, говорила је баба Ружа, а Мајка често препричавала једва чујним гласом гушећи се у сузама…
Иако је годинама сама водила бригу о великом имању и деци, била је веома способна и сналажљива за оно време. Амбари и подруми су увек били пуни, посао на њиви обављен, стока намирена, сиротиња у окружењу нахрањена, деца сита. Ту су још били радници које је упошљавала на имању, њихове породице о којима је такође бринула, као и блиски и даљи рођаци, увек спремни да јој се нађу или да покушају да се окористе; ту су били свако мало и Бугари, који су пустошили Поморавље годинама како им се прохтело, много година касније четници и партизани. „Није се знало ко је грђи“, говорила би баба Ружа. Неретко је баба била принуђена да прими непријаљске војнике у своје двориште, као најбогатија кућа у селу, да се одморе и окрепе, давала им да једу и пију, да понесу шта хоће, само да јој не дирају оно највредније: децу и стоку. Но, није много веровала непријатељској војсци, па је неретко крила и децу и стоку у земуници у најудаљенијем кутку дворишта. „Ћуте сви ту под земљу, и деца и та мавра, ки да зна шта ју чека ако зуцне“, говорила је баба Ружа а Мајка препричавала. Сећам се језиве приче како је једном данима кувала у великом казану за бугарске војнике, који нису показивали нимало милости ни према домаћици ни према селу, изживљавали се над свима редом, као и над стоком и претили да ће јој одвести мушку децу а кућу запалити, те је Ружа одлучила да у казан убаци камену соду и тако их се реши. Није се никада плашила освете, причала је касније унуцима, сваки следећи пут би била све јача и све спремнија на нови окршај, на нову победу. Умела је да јаше, те би често преносила важне поруке српској војсци ноћу преко поља, јашући у мушкој одећи, и много је волела краља Александра. О њему пред бабом ништа лоше није смело да се каже, чак ни после Другог светског рата, када су дошла сасвим другачија времена. Носила је у позним годинама бинокл по његовом узору. „Господствен човек“, говорила би с поштовањем „носи ово танко на нос, а не онај оглав “, мислећи на наочари. „На кога другог да се угледам ако не на њега?“ Тако је Мајка причала о својој баби.
Намучио се добрано кроз историју тај народ уз Мораву, и кад се сетим тих прича није ми чудно што им је нарав тако прека, а мисли и планови углавном нејасни као моравски муљ. Чини ми се да не би опстали до данас да су били иоле другачији, иако сам жестину тог менталитета осетила на сопственој кожи и отпатила последице истог у својим параћинским годинама… Моравски гени ме понекад и саму помуте и повуку на дно, али ме исто тако муњевитом брзином избаце на површину и освесте, као да ме је сама баба Ружа својим рукама ставила на коња и ошинула га бичем да јури у правом смеру. Убеђена сам да све жене у мајчиној породици, а за Мајку и себе сам сигурна, праунуке и чукунунуке баба Руже, имају њене гене које им не дају да потону у најтежим трнуцима и да их баба вазда чува и охрабрује: Радмила, Валентина, Кристина, Марија, Катарина, Ана, Јелена, Катарина, Василиса, Кира…
Поред тамних прича о баба Ружи које су у мојој дечијој души стварале неку тескобу и зебњу, било је и оних веселих, али их не запамтих све. Недавно ме је Мајка подсетила на једну од тих. „Мој отац је имао мере кад пије“, почиње Мајка изненада свој монолог на глас, мада осећам да је исти последица мисли које већ неко време куљају у њеној глави, иако ћутимо скоро два сата. Путујемо аутом из Хоргоша у Београд, девојчице спавају у својим седиштима иза нас, имамо на располагању два пуна сата. Два сата само за нас две су ми велика као небо откако живим у иностранству, откако виђам Мајку два пута годишње и откако ми недостаје као никада пре. „Волео је да пије и ракију и вино, а кад је била прилика, попио би три чашице ракије и три чаше вина, и то би било то. Могли су да га моле до 101 и назад, али газда-Милија не попушта. Био је газда, богаташ, виђен човек у селу, крут али праведан. Није био окрутан. Барем га ја нисам тако доживљавала, иако је према својој деци био строг. То што смо били богати није значило да треба да расипамо. Ма какви! Знало се да се паре троше на куповину земље и стоке, да се улаже у то, да сви морамо да радимо, свако је имао своје послушање. Ја сам била најмлађа, три брата (Милан, Милован и Мирко) била су доста старија од мене, а полусестра Мила, је већ имала своју кућу и породицу. Сећам се да сам пре школе проводила време углавном по дворишту, а ту негде, у хладу, увек је била и баба Ружа. Неколико година пред смрт, а упокојила се у 80 и некој, није више могла да се креће, него је седела у дворишту испод дуда преко дана а увече би је пренели у кућу, у њену собу. Волела је да пије вино, а поготову у време када је већ била непокретна. „Радо ћерко, узми оно бокалче и донеси ми вино из подрума, из оно највеће буре“, тачно је знала из ког бурета воли вино, „да се баба пречести“. Нисам смела никако да је пређем, помало сам је се и плашила, а била је свега свесна, упркос шлогу који је преживела. Причешћивала се она тако неколико пута на дан а мом оцу то није баш било право, јер није желео да се пропије, ионако је била стара и непокретна, само им је требала још једна мука.
„Мамо“, каже јој мој отац, „немо’ дете да ми шаљеш у подрум, мало је, ће се омакне, повреди, или ће се пропије од малена не дао Бог…“
„Шта ме мамкаш, мачке те размакле“, корила га је баба, „донеси ми то вино да се причестим! Оћеш да ти мајка непречешћена оде на онај свет?!“
Стриц Милоје и обе тетке, Деса и Станојка са својим породицама такође су живели у селу недалеко од нас. Велика смо фамилија били. Звали су нас: Пајтићи… Није то било ни тако велико село. Код тетка Десе смо отац и ја ишли на славу. Никољдан је славила, сећам се. Посна слава. Тетка спрема, спрема, спрема данима, свашта изнесе на сто. Мој отац по обичају попије прво три ракије уз предјело, после пије вино, али се увек кући врати жедан, јер би тетка Деса толико посолила рибу, да отац целу ноћ после славе не би могао да спава јер је морао да устаје и пије воду. Није много причао после о томе, али би умео да је благо укори још ту за трпезом: „Селе, имаш ли ти још со у кућу?“
„Имам бато, што питаш?“
„Па шта пресоли ову рибу, ки да ћеш све да не потровеш?!“
После вечере би се певало а теткини синови би увек терали мог оца да пева: „Ајде, ујче, ону твоју!“ Ту су били и тетка Станојка са породицом и још фамилије и сви смо се много поштовали у оно време. Баш сам волела да будем са свима њима по тим славама. То су ми била најлепша дружења са очевом фамилијом. Моја мајка није волела да иде од куће. Њено је било да кува и одржава кућу и нерадо би ишла код неког. Баба је није никада волела, јер је донела у кућу мали мираз, заправо, њени стричеви су приликом прошевине обећали баба Ружи много тога, али кад је мајка пошла у своју будућу кућу, једва да су јој нешто дали. Моја мајка је била тиха и мирна жена, никада никоме није ништа замерала, није улазила у дискусије и расправе и кад би је баба клела, она је само говрила: „Ако, мамо, ако…“. Мени је било жао мајке, али носила се она са тим. Нико од нас није наследио ту њену кротост и тиху нарав. Нико ни од вас, а ни деце моје браће. Сви смо некако пргави… као баба Ружа… После славе тетка Деса би послала праћанку по оцу и мени. Баба је волела да види шта јој је ћерка послала. Све би пробала, али никада није изостао коментар када би тетка дошла:
„Је л’ ћерко…“, почињала би баба прекорно.
„Кажи мамо“, правила би се тетка Деса да не зна шта је чека.
„Имаш ли ти још со ил’ да ти дамо лечка?“
„Што да ми дате мамо, па имам, знаш да имам.“
„Па ја велим да немаш више, кад си ону рибу пресолила онолко. Па шта си се шунула?!“
„Па омакло ми се!“
„Па како ти се омакне сваке године, мачке те размакле?!“ грмела би баба. „Па ајд што појем неко парче, но не могу да угасим тај со што си турила ки ненормална, па онда пијем воду целу ноћ, јер ми твој брат не да видно, а онда не излазим из клозета, па јеси ли ти нормална?!“
Мајка прича мењајући глас и акценте, ја плачем од смеха а срце ми дрхти од милине што их све помињемо. У тим речима препознајем Мајку и њене покрете, неке слике из детињства које сам доживела код ујака у Давидовцу, као и део себе и баба Руже у мом оку… Знам да су међ’ нама докле год их се сећамо и помињемо… и пишемо о њима. Нека почивају у миру.
