Pamtim odlično tih nekoliko trenutaka koji spadaju u one događaje koji se ne mere vremenom, već osećanjima, bojama, mirisima, nezaboravljanjem. U znak zahvalnosti predala mi je dar koji je svojim rukama napravila. Uz prelep osmeh, sa sve iskrama u tamnim očima i blagim rumenilom na obrazima, desnom rukom stidljivo je spustila kesicu na sto. „Kakva vanvremenska lepota u čitavom prizoru“, pomislih tada i ostadoh bez reči, jer se to istima ne da opisati. Šturim rečima izrekoh jedan deo zahvalnosti prateći je na vratima, a drugi, mnogo duži i potpuniji, u mislima, isprativši je pogledom niz kaldrmu…
U prošlu nedelju, a poslednje tri godine jedino nedeljom oblačim poznate haljine koje u svakom naboru nose neke lepe priče, otvorih kutiju sa nakitom i međ’ raznim ogrlicama ugledah i ovu, od onda netaknutu. Mislim da je nikada nisam ni nosila, jer je čekala posebnu priliku. Osetih da je u ovu nedelju baš ta Prilika. Baš sada, kada su posebni izlasci retki, ali neverovatno dragoceni, vreme je da ponesem Dar koji me podseća na onaj davni, a tako blizak susret, usrcen zauvek. Hvala ti, Saro, i za onda i za sada, čula ili ne čula – osetićeš.
Hvala i tebi Jelo sto si pretocila u reci vesto osecanja. Ponekad se nicega ne secam… u mnostvu reci koje malo sta znace setiti se tako jednog trenutka je za mene citav svet. Hvala od srca i puno uspeha i istrajnosti u pisanju ti zelim <3
Draga moja,
zao mi je sto to ranije ne uradih, ali sada je iznenadjenje vece. No, tvoja divota nije nista manja nego onda. Drago mi je da se poznajemo.
Ljubim te, ljubi svoju porodicu.
J.
Jelo moram ti priznati da su me tvoji tekstovi inspirisali i da cu uskoro pronaci vremena da nastavim sa svojim blogopisanijem.. hvala
Šta reći nego: divnooooooooooooooooo! Jedan od ciljeva ovog bloga je i to.