Памтим одлично тих неколико тренутака који спадају у оне догађаје који се не мере временом, већ осећањима, бојама, мирисима, незаборављањем. У знак захвалности предала ми је дар који је својим рукама направила. Уз прелеп осмех, са све искрама у тамним очима и благим руменилом на образима, десном руком стидљиво је спустила кесицу на сто. „Каква ванвременска лепота у читавом призору“, помислих тада и остадох без речи, јер се то истима не да описати. Штурим речима изрекох један део захвалности пратећи је на вратима, а други, много дужи и потпунији, у мислима, испративши је погледом низ калдрму…
У прошлу недељу, а последње три године једино недељом облачим познате хаљине које у сваком набору носе неке лепе приче, отворих кутију са накитом и међ’ разним огрлицама угледах и ову, од онда нетакнуту. Мислим да је никада нисам ни носила, јер је чекала посебну прилику. Осетих да је у ову недељу баш та Прилика. Баш сада, када су посебни изласци ретки, али невероватно драгоцени, време је да понесем Дар који ме подсећа на онај давни, а тако близак сусрет, усрцен заувек. Хвала ти, Саро, и за онда и за сада, чула или не чула – осетићеш.
Hvala i tebi Jelo sto si pretocila u reci vesto osecanja. Ponekad se nicega ne secam… u mnostvu reci koje malo sta znace setiti se tako jednog trenutka je za mene citav svet. Hvala od srca i puno uspeha i istrajnosti u pisanju ti zelim <3
Draga moja,
zao mi je sto to ranije ne uradih, ali sada je iznenadjenje vece. No, tvoja divota nije nista manja nego onda. Drago mi je da se poznajemo.
Ljubim te, ljubi svoju porodicu.
J.
Jelo moram ti priznati da su me tvoji tekstovi inspirisali i da cu uskoro pronaci vremena da nastavim sa svojim blogopisanijem.. hvala
Шта рећи него: дивнооооооооооооооооо! Један од циљева овог блога је и то.