Odlazak iz Srbije doneo mi je neverovatne poremećaje na polju međuljudskih odnosa kojih sam postala nedavno svesna. Ljudi koji su mi bili deo svakodnevnice samo su nestali iz mog života, bez traga i glasa, a na njihovo mesto uselili se novi, sa kojima nikada ne bih imala dublji kontakt da sam tamo ostala. (Neko će reći da je to normalno kad se odseliš iz zemlje, ali ja ovde pričam o drugim odnosima, o onima koje je nemoguđe prekinuti, koji su jednostavno večni. Mada, svako će pročitati na svoj način.) Neki su mi se javili samo da bi me pitali kako sam, iako smo se jedva poznavali, neki mi šalju povremeno lepe poruke i pisma, a oni sa kojima sam delila više od te činjenice, jedva da su me udostojili odgovora na moja pisma i povremeno javljanje u stilu „kako si“. To valjda tako biva, to je sve u redu. Prihvatam sve i mislim da je ovo odlično za mene, da mi je bilo jako potrebno da se izmestim, jer sada imam bolji pregled na mnogo šta, jer sada drugačije posmatram i međuljudske odnose. Otvorenija sam za nove kontakte na drugačije načine, mada sam dopisivanja oduvek volela i negovala.
Pre neki dan sam rekla devojkama da će mi doći jedna drugarica u posetu i da se mnogo radujem. „Mamina drugarica dolazi“, ponovila je Kira začuđeno deo moje rečenice i ta njena začuđenost me je pogodila. Možda u njihovim glavicama mama nema drugarice, ili su navikle da nas posećuju samo mame njihovih prijatelja… Dugo sam razmišnjala o tom događaju.
Svetlanu sam upoznala nekoliko dana pred našu selidbu iz Beograda, u februaru 2017. Oglasila sam da prodajem blizanačka kolica, Svetlanina sestra je čekala blizance i rešila da ih kupi upravo od nas, pa je poslala sestru u „izvidnicu“. Drugi put smo se videle na Malti 2017, kada je bila na odmoru i malo bolje upoznale, ali to kao da nije bilo potrebno. Mi smo se već poznavale. Nedavno je javila da dolazi na naše Ostrvo ponovo ali samo na nekoliko dana (2018). Naravno da hoće da se vidimo i da će sve organizovati da nam dođe u posetu, jer zna da mi je komplikovano da se organizujem i krenem joj u susret.
Čekajući taj dan u glavi sam slušala Mostarske kiše i sećala se sličnih poznanstava. Razmišljala sam o tome kako, zapravo, nije bitno vreme koje sa nekim provediš, niti koliko ga dugo poznaješ, već da li su se vaše duše prepoznale. Sa nekim ljudima se ne možeš sresti ni na jednom nivou osim na fizičkom, a sa nekima si u trenutku osetio iste talase i tu su i reči i susreti nepotrebni. Mislim na nedavna dopisivanja sa Novopronađenima, na retke ali kvalitetne susrete sa dragim dušama koja me ozare iznutra za navek, na neke trenutke koji su neuhvatljivi rečju, koji žive samo u sećanjima. Želim samo takva prijateljstva, želim da osetim radovanje celog svog i drugog bića kada se sretnemo na bilo koji način, bilo kada! Želim Svetlane, Dude, Rade, Marije, Ivane, Milice svima i želim da mnogima budem Svetlana, ako već nisam.
Svetlana mi je svojim dolaskom obojila jedan vreo letnji dan u novu boju i inspirisala da napišem nešto o odnosima mešu ljudima i ponovo posegnem za Perom Zubcem. Hvala ti, Svetlana!
