Budim se pre sata. Nekoliko minuta pre 5 ujutru. Polumrak u sobi sa tri kreveta, stočićem u jednom i umivaonikom u drugom uglu. Prozori su preko celog zida, na jednom od njih roletne delimično spuštene. Ne čuje se buka sa ulice, iako je soba okrenuta ka jednoj od glavnih saobraćajnica u gradu. Prerano je čak i za Veliki Grad. Aprilsko jutro tiho čavrlja u obližnjim krošnjama, sunčevi zraci se promaljaju stidljivo i obećavaju lep, sunčan dan. Iako ne izlazim desetak dana iz ove zgrade, raduje me svaki lep dan i raskoš proleća oličenog u zelenilu krošnji iz obližnjeg dvorišta i plavetnilu neba. To vidim sa prozora. To je raskoš koju gledam svaki dan. Prihvatila sam situaciju u kojoj sam, u miru sam sa sobom, sa Bogom, sa svima oko sebe a bebe su sve bolje i bolje. To mi je i najvažnije. Spremna sam da još jedan vikend provedemo u bolnici. Sedim na krevetu i posmatram svoje cimerke koje se bude. Čudno sam radosna uprkos svemu i negujem tu radost, ne dozvoljavam da je išta ugrozi. Kaja ustaje, kaže nešto duhovito, kikoćem se kao šiparica, a ona pušta muziku. Pita da li nam je to ok. Ne volim Riblju čorbu ali joj neću reći, uživam u trenutku. „Svanulo je iznad crkve Svetog Marka“ čuje se sa Kajinog telefona, ona pevuši i odlazi na umivanje. Mira ustaje, poželi nam dobro jutro i ćuteći odlazi do prozora da podigne roletnu. Uskoro sve tri glasno pevamo i smejemo se rečima i banalnosti trenutka. Gledam te dve hrabre i divne žene kroz suze olakšanice. Svaki dan posmatram njihovu borbu sa sobom. Zapravo, u njima vidim sebe, svo svoje nadanje, sva očekivanja i strahove. Znam da će sve na kraju biti dobro i trudim se da im to svakodnevno govorim. I njima i sebi. To šapućem i svojim bebama kad ih donesu na podoj.

Dan je nastavio uobičajenim tokom, čuju se koraci i glasovi u hodniku, dežurna sestra ulazi, donosi terapiju, mi smo već uveliko budne i pričamo o svemu i svačemu, dolazi Jovana (još jedna heroina mojih bolničkih dana) posle nje vizita, donose bebe na podoj. Čujem Kaju kako tepa svom sinu „čedo moje“ i mislim se kako je to nešto najlepše što sam čula. Gledam Miru nadvijenu nad svojim sinom u naručju kao da će ovog momenta svu svoju ljubav da izlije na tu slatku veknicu, i shvatam šta zapravo znači biti majka. Bože dragi, kakva nadrealna situacija, mislim se dok sa suzama u očima gledam jedno od svoja dva čudanca kako spokojno izvlači iz mene ono najbolje što trenutno mogu da joj dam. Izgovaram nečujno molitve i neke lepe reči poput: hvala ti što si došla, sunašce moje, dušo, ljubavi, srculence, kućice za lutkice, divoto života, sve je dobro i biće nam divno kad stignemo kući, tata nas čeka, baba ne može da dočeka, vodiću te na more, u prak, u Horgoš… Jesam radosna, a opet stalno plačem. Kažem sebi da je to dobro, da tako otpuštam svu napetost i tugu od prošle sedmice. Na momente sam potpuno svesna. Na momente, opet, nekako lelujava i odsutna. Nekoliko sati kasnije, dok je u našoj sobi svakodnevnica u punom jeku, dolazi sestra i kaže da me zove doktorka. Bez ikakvih misli ustajem i krećem ka vratima, a moje cimerke zanemeše. Osećam njihovu bojazan ali neću da reagujem. Nemam vremena da sad mislim o tome, znam da su prepoznale situaciju, znam da im je poznata, ali biram da bez reči i misli izađem iz sobe.

„Dobar dan, doktorka.“

„Dobar dan, majčice. Evo, potpišite ovde, idete danas kući“, kaže potpuno smireno i opušteno, kao da je rekla nešto najobičnije na svetu. Zavrti mi se u glavi, sednem na prvu stolicu koju vidim, počinjem da drhtim i sav onaj strah koji sam vešto izbegavala svih ovih dana iskoči kao divlja zver i spopade me s leđa. Od njegove težine sam nema.

„Čujete li me, idete danas kući? Gospođo Jablanov!“

„Jeste li sigurni?“ pitam je jedva čujno „Sve je u redu sa bebama…?“ Čujem sumnju koja se prikrala iz ko zna kog ćoška mog mozga.

„Naravno da sam sigurna, Vi ste dobro, bebe su sad stabilne, ono šta im je sad najpotrebnije je da ih mama i tata grle i maze, da ih stalno drže u naručju, da osete da ih vole. Čujete li me? Mi smo uradili sve što je do nas. Sad im je samo Vaša ljubav potrebna.“ Kaže pružajući mi otpusne liste i hrabreći me nasmejanim pogledom. Možda i ne shvata da mi je dala najbolji savet u životu kad su deca u pitanju.

„Hajde, pakujte se. Javite svojima da dođu po vas oko jedan.“ Rukom mi pokazuje ka vratima, ne skida osmeh s lica i ja izlazim u hodnik kao da sam u snu.

Pridržavam se za ragastov, za zid… Bože, hvala Ti, daj mi snage da se sastavim! Iznenada dižem ruke visoko i poskakujem nemo! Srećna sam, shvatam da sam malo pogubljena, drhtim, srce mi raste do nebesa, poskakujem u hodniku kao dete na livadi, ne znam odakle mi sad znaga za to, provirujem kroz staklena vrata sobe gde su bebe: „Devojke, idemo kući!“ šapućem i mašem im: „Jeeeeeeeee, čujete li me?!“ Skoro da trčim po hodniku. Dođe mi da odletim na četvrti sprat do neonatologije i izgrlim one divne ljude koji su bdili nad mojim bebama danima i noćima, a mene svaki put ohrabrivali da će sve biti dobro.

Ulazim u sobu. Kaja, Mira i Jovana sede nepomično i ćute. Gledaju me belih lica. Ja se osmehnem i izlijem radost na njihova ustreptala srca puna zebnje i ovu sobu koja mi je sada nestvarno lepa.

„Idemo kući! U jedan!“ uzviknem i smejem se nekontrolisano. One se smeju i kažu nešto lepo, vidim im nadu na licima.

„I vi ćete uskoro, znam. Kad jedna krene, eto i druge, i treće…“ kažem i zaista to mislim. I dalje sam malo zbunjena, držim levu ruku na usnama, kao da im branim da govore dalje, a ustvari, ne znam šta ću sa sobom.

Napolju je radni dan, čuje se buka saobraćaja sa ulice, glasovi iz obližnje škole, neko nekog doziva, neko se preglasno smeje, čuje se život koji teče uprkos ovoj sobi i našim sudbinama. Počinjem da pakujem stvari, zovem Petra da mu kažem da dođe po nas, ne znam šta ću sa prilivom energije koja me obuzela, niti mogu da obuzdam oluju u glavi. Da li ću umeti dalje, pitam se nesigurno. Ma daaaaaj breee! Odmahujem rukom i sopstvenu nesigurnost nokautiram u trenu. Mislim na moju majku i njene strahove otkako sam u bolnici, mislim na sve one koji su me ohrabrivali ovih dana, mislim na ove divne žene sa kojima provedoh nekoliko najvažnijih dana svoga života i od kojih naučih mnogo. Mislim na svoje bebe koje će uskoro biti u svom krevecu, koje ćemo maziti i ljuljati i ljuljati i maziti i govoriti im da ih volimo do sto neba i nazad … Odjednom mi se vrati pred oči ovo božanstveno jutro, koje je tako obećavalo, oni zraci sunca koji su poput anđela doneli divnu vest i ona pesma sa Kajinog telefona, koja će me pratiti dok sam živa…

I ovog aprila, četiri godine kasnije, srce mi zaigra kad pomislim na tri hrabre majke i dve preslatke bebe u mojim očima onog jutra.

Nisam ljubitelj kuvanja ali volem da idem na pijacu. Znam i da razlikujem španać od zelja, prokelj od kelja, a isto tako sam onomad gajila baštu udaljenu 200 km od kuće i u njoj imala sve moguće i nemoguće. Daklem, volem zdravo da se hranim, ali ne volem da kuvam. (Zato sam se  dobro udala, rekli bi neki. Upravu su, u životu je veoma bitna ravnoteža.) Pored toga što se radujem punim tezgama, uživam i u živopisnoj pijačnoj atmosferi, koja ponekad ume da bude i napeta, ali to je slika i prilika naroda, pa i države u kojoj je pomenuta pijaca. Nekako, upravo na pijacama čovek može da oseti narodni puls.

Moju skolonst ka pijaci otkrila je i jedna moja šefica, Nemica, pa me je zamolila onomad da odem sa njom na Kalenić pijacu. Sećam se da je bilo vreme pred Vaskrs, tako da je Kalenac bio u punom sjaju: krcat, šaren i bučan, a šefica u punom zbunu usled svega toga. Moja malenkost je iskusno poterala kolica po sistemu „kad sam već na radnom zadatku, da i sama obavim kupovinu“. Ima ko da kuva, je l’ te? Šefica se čudila: „Šta će Vam kolica, Jelo? Pa idemo na pijacu“, veli Nemica iskusno. „Pa idemo na pijacu“, veli Rajkin ženski potomak ništa manje iskusno. I tako, na kraju balade, Šefica sa nekoliko kesica sa po 2-3 komada koječega i Jela sa punim kolicima svega krenuše kući. Da li treba da napomenem da su je neki prodavci gledali u čudu kad bi stavila tri kruške ili dva krompira na kantar, dok su joj se drugi, već izveštani sa strancima, obraćali na nekom stranom jeziku, ne pitavši je prethodno odakle je. „A šta je ovo?“ pita Šefica na poslednjoj tezgi. „Španać“, kažem ja pogledavši je značajno. „Svašta, nikada u životu nisam videla sveži spanać“, reče ona nonšalantno i krenu. „E, baš svašta“, rekoh ja i obratih se prodavačici: „Može li, molim vas pola kilograma, ali od onog očišćenog?“ Razlike u mentalitetu, šta li?

Ljubav prema pijaci donesoh i na Maltu. Ovde, nažalost, nema svaki dan klasična pijaca u svakom mestu kao u Srbiji, već kamiončić natovaren svim i svačim, pa ko voli… U našem Malom Mistu ima nekoliko takvih kamiončića, te smo se odlučili za jedan od njih i ne volimo da kupujemo kod drugih. Simpatična malteška porodica je vlasnik, svi iz porodice rade na svojoj tezgi, što je u Malteza, izgleda, uobičajeno, i šta mi se najviše sviđa – imaju svoju baštu. Dobro smo se upoznali pa često kažu: „Ovo smo jutros doneli sa polja, vidi, nije prskano“, pokazaujući mi prstom na busen zemlje koji se šepuri na kraju mlade salate. Ukapirali ljudi šta traže mušterije i svaka čast na tome. Umeju sa svima.

Pošto je naše Malo Misto na obali mora, na dok u centru, nedaleko od pomenutih kamiončića, pristaju skoro svako jutro brodići sa svežom ribom. To mu dođe kao drugi deo pijace, tj. riblja pijaca. Otkako smo ovde, isprobali smo robu sa raznih „plovećih tezgi“, dok nisam otkrila jedan kamiončić koji je od srede do petka uvek na istom mestu i to od 9 sati. Simpatična, omanja, ženica radi na njemu. Od malteških prijatelja saznah da je cela njena porodica, a to u malteškom smislu znači mnogo njih, ribarska, i da se jako dugo bave ribarenjem, te da od nje treba da kupujem. Naše devojke vole da jedu ribu i mi se trudimo da barem dva puta sedmično spremamo riblju čorbu i pečemo ribu. (Dobro, de, jasno je da je tata Pera glavni kuvar, a moja malenkost samo dobavljač.) Pre neki dan, nakon što sam devojke ostavila u školi, krenuh da kupim povrće i ribu. Parkirala sam blizu belog ribarskog kamiončića i prišla poznatoj ženici. Čim me je videla počela je da priča šta ima u ponudi sveže a šta je smrznuto… U tom momentu začuše se povici i tupi udarci nedaleko od njene „tezge“. Neki ribari su se potukli. Pravi, pravcati „fajt“! Vidim da se uznemirila, drži onaj nož u drhtavoj ruci i gleda u ribu, a ko zna gde je. Nije ni meni svejedno, tuče ne volim da gledam ni na filmu, a kamoli uživo. Kažem joj da je u redu i da ću doći kasnije. Ne čuje me, baca nož i odlazi u ring. Htedoh da odem ali uvideh da je isti ispred mog auta i da nema sile da sad odem. Užasno neprijatna situacija. A da jednostavno odem kući, pa se popodne vratim po auto, mislim se, ješće deca danas nešto drugo? Ma daaaj bre, šta si se spetljala, reče neki glas i tako ostadoh tu kao ukopana. Mnogi su pritrčali da razdvoje zavađene strane, začuli su se razni verbalni uzvici, srećom nijedan ne razumeh, neko je trubio iz kola u prolazu, samo se pomolih da ne bude pucnjave i krvi i pomislih kako li se silni stranci osećaju na našim pijacama kada se „pofajtaju“ prodavci ili kupci… Setih se i Šefice i njenog iščuđavanja na Kalencu onomad, iako nije bilo baš ovako… Nekako se stiša buka i simpatična prodavačica se vrati drhteći.

„Izvini“, kaže ravno u poluglasu. „Mrzim ovo, ali poznajem momke.“

„U redu je“, kažem joj kao smireno. „Nadam se da će biti dobro.“ Stvarno tako mislim. Ne znam šta bih drugo rekla, osećam se glupo. Osećam se kao stranac. Kao da sam kriva za tuču…

„Hoćeš da pržiš ili da pečeš ribu?“ pita me hvatajući se za nož.

„Molim?“ zbunjeno se trgnuh iz nekog tamnog oblaka misli.

„Kako da isečem ribu?“

„Ah, to pitaš, mislim da će ići u rernu.“

Ona stručno, u tri poteza, očisti ribu, iseče je na šnicle i spakova u kesu.

“Where are you from?” pita me dodajući mi kesu i uzimajući novac. Potpuno smireno, sa osmehom. Profesionalac, nema šta, prolete mi kroz glavu.

“From Serbia”, odgovaram joj oklevajući jer mi je ona scene tuče u glavi i kao da strepim da joj kažem da sam sa Balkana. Ko zna šta se u mojoj glavi sa čim spojilo u tom trenutku, i glupo je što se tako osećam znam, ali tako je…

“How nice”, odgovara ona sa osmehom, a meni bi drago.

„What’s your name?“ pitam je spontano.

„Andreana.“

Umesto odgovora nasmešim joj se. To mu dođe u tom trenutku kao najkompletniji odgovor. Taj jezik razumeju svi…

Stvarno volem pijace. Imaju ponešto zajedničko, ma kako male ili bučne bile, ma u kom delu sveta se nalazile.

Decembar, 2018.

Prvo što sam uočila na prvom susretu sa Maltom bila su raznovrsna i raznobojna vrata, koja ovom ostrvu daju poseban šarm, a i dalje su mi prva asocijacija na reč: Malta. Druga slika su velike, podgojene mačke kojih ima svuda i koje uglavnom žmirkaju ležeći na steni, ogradi, automobilima. Oba simbola su su moje velike ljubavi.

Ne mogu da se setim kako sam se obrela onomad u Carigradskoj, kada se B. iz nje iselila nekoliko meseci pre događaja o kojem pripovedam. Put do posla vodio me je Venizelosovom, koja je paralelna Carigradskoj, no, nekako se nađoh tamo i ugledah staru, prelepu kuću spremnu za rušenje. Obuze me neka tuga, kao da je reč o mojoj kući, kao da sam je sama gradila, kao da sam u njoj korene pohranila. (U to vreme trajao je proces obnavljanja naše Kuće u Horgošu i bila sam opsednuta starim predmetima i kućama, i svime što ide uz njih.) Razmišljala sam o porodici/porodicama koje su živele u njoj, o rukama koje su je gradile, o željama utkanim u svaki komad cigle, maltera, kreča, prozora i… vrata. Vrata! Kakva prelepa vrata! Tek tada shvatih šta me je privuklo toj kući: vrata. Veoma visoka, preko dva metra rekla bih, elegantna, dvokrilna ali uska, drvena vrata. Žuta farba je bila poprilično uništena i jedva da se naslućivala na raspuklim daskama. U donjem delu bila su popunjena drvetom a u gornjem je bilo mat staklo čudesnih šara i najlepši ukras od kovanog gvožđa, dakako, u crnoj boji, koji je mogao da predstavlja venac cveća, dvoje u strasnom poljupcu ili ptice u letu. Bilo je ono, šta je oko htelo da vidi. Nisam mogla da se odlučim na šta me ta slika podseća ali mi se momentalno urezala u srce. Kvaka je bila masivna, gvozdena, crna i slutila je na tajne. Došlo mi je da istog momenta otrčim do tih vrata i zagrlim ih kao da se znamo 100 godina, ali me moja nespontanost ne pusti. (Ponekad  i uspem da joj se otrgnem, pa napravim najlepše momente u svom životu, ali ovog puta to nije bio slučaj.)

„B. draga, bila sam u tvojoj bivšoj ulici i videh jedna vrata na prelepoj kući koju će uskoro da sruše“, nazvah B. telefonom istog dana, ali ni ne stigoh da joj kažem sve, prekinu me:

„Želiš ih?“

„O, daaaa…“

„Dobro, javi se komšinici Ceci, poslaću ti broj, ona ti je tamo nadležna za sve.

„Naravno da možeš da ih uzmeš“, reče Ceca kada smo se čule, „ali moraćeš da udomiš i dve mačke iz tog dvorišta, jer ih nemamo kud.“

„Ma udomiću četiri, ne dve!“ obećah oduševljeno a u glavi već videh sebe kako šmirglam i farbam ta vrata, i kako ih postavljam na najveći zid dnevne sobe horgoške, da mi u zimske sumrake pričaju o starim vremenima…

Moj muž je bio manje oduševljen kada je čuo da ogromna vrata treba da transportuje u Horgoš. Nije mu bila jasna ta opčinjenost starim stvarima, a pogotovu vratima, jer smo ih u šupi imali podosta a jedna isto tako stara nedavno preneli iz Paraćina. U Paraćin ih je moja Majka odnela kada smo se preselili iz Horgoša krajem 70-ih. Kao sastavni deo pomenutih vrata horgoških stajale su i bele šalukatre, koje je Majka ponela, kako sama kaže, eto onako, jer ih je baba Vida dala sa rečima: „Možda vam ustrebaju“. „Eto”, kažem ja Petru, „vidiš da je meni sve to ustrebalo” i smejem se obazrivo, jer ne bih da ga sad ljutim, važna su mi ona vrata iz Carigradske.

Prvo smo preneli dve starije mačke. Kako to obično biva sa tim mekanim pufnama, odmah su dobile imena. Crnu ženku sa belom flekom na grudima, koja liči na broš, prozvali smo Broška. Povećeg, mladog tigrastog mačora Duško. Komšinica Ceca i visprena B. pobrinule su se da ih transportujemo u transporterima, kako i dolikuje mačkama iz Carigradske, dok smo dva slatka šarena mačeta, pardon, „zelena“, kako rekoše Horgošani kada su ih ugledali, stavili Staroj Majci u krila i svo troje ih odveli u Horgoš na vikend, dve sedmice kasnije. Staru Majku smo vratili, a mačiće ostavili dragim komšijama Miladinovima u amanet, jer ionako sve naše mačke žive kod njih kad nismo tu. Čim stignemo u dvorište i počnemo da unosimo stvari iz kola i da se komodamo po Kući, onda se i naše i komšijske mačke presele kod nas. Važno je da nam je Kuća puna mačaka i da se svi tome radujemo. I komšije i mi, a mačke posebno. Moram priznati da je od četvoro novih stanara Kuće ostala dugo samo „zelena“ Megi a i danas imamo njene potomke koji nas željno čekaju. Komšinicu Cecu sam dugo vremena imala da obaveštavam o tome kako su mačke, mada je to bila i jedna od obaveznih tema na kafi sa B. tog leta. Za vrata niko više nije pitao, ali sam ja bila jako srećna što sam ih spasila od uništavanja i što sam na taj način sačuvala sećanja na onu prelepu ulicu i hlad pod velikim krošnjama drveća. Lice te ulice se verovatno izmenilo nakon rušenja stare kuće i građenja moderne stambene zgrade, ali je ja pamtim onako usnulu pod krošnjama starih lipa u lenjom letnjem popodnevu…

Kada sam konačno preuzela vrata, bila su ogoljena i tužnog lica, jer su majstori sa njih skinuli onaj prelepi ukras od kovanog gvožđa i razbili mat staklo sa čudnim šarama. Sad ih je krasila samo masivna gvozdena kvaka i godine koje su se jasno videle na njima. Ne mari, tešila sam se, sačuvale su svoju suštinu i mnogo priča, a i Horgoš im je odlično skrovište. Nedavno su mi se došunjala u san i nadahnula da napišem nešto o njima, da se ne zaboravi… Dugo sam razmišljala o tajnoj vezi između mačaka i vrata. Nije čudno da mačke vole da spavaju kod vrata, da vole da se protegnu uz njih, onako slatko, kako nijedna druga životinja to ne ume ili da skoče sa istih i prestrave te. I mačke i vrata povezuju ljude, zaključih svoj unutrašnji monolog, zastavši pred jedan božanstveni tirkizni primerak u uskoj i strmoj ulici drevne Valete, dok me je Petar streljao pogledom, a ja ga kao kakva mačka ignorisala. Onako, nonšalantno vrteći repom i žmirkajući na malteškom suncu u stilu „Ne sada – maštam“.

Decembar, 2018.

I tako se isprazniti i ispuniti

Pisati

I dušu olakšati

Napojiti

Pisati

Zauvek i neprekidno

U hodu

U snu

U plaču

I smehu

Pisati

Sve izliti na papir

I pustiti

I prepustiti

Neka ode

Kud god

Pisati živeći

Pisati umirući

Pevajući

Pisati uprkos osmesima i podsmesima

Uprkos čuđenju i zapitkivanju

Pisati

Samo pisati

Do večnosti trajati i istrajati

Postojati

Pisati

Nov, 2018.

Izgleda je konstantno stanje

Kao kada se voli neprestano

I zauvek nepromenljivo

Kao kada postojiš

Nedostaje

Blizina dragih ljudi

Šolja kafe uz smejanje do suza

Duge priče uz vino i poznate mirise

Uz muziku koja rastače na osnovne boje

Nedostaje miris peska iz bašte

I rosa avgustovska

I iznenadni susret u radosti

Nedostajanje

Kao nasušna potreba za nekim

Za nečim

Nedostajanje

Nije nikada za nečim opipljivim

Pod prstima

Nedostajanje

Je uvek za nečim usrcenim

I dušom obgrljenim

Nozdrvama

Osećanjem

Sećanjem

Nedostajanje je ono mesto

Na koje ne ideš često

Nego samo kada dogori

Do noktiju

Kada stegne u grudima

Pa hoće da pukne

Kad suze nagrnu

I kad se isplačeš k’o kiša

Baš onako kako treba

A onda olakšan i osvežen

Kreneš u novo

NEDOSTAJANJE

Novembar, 2018.

Naše troipogodišnje bliznakinje smo odveli prvi put u bioskop. Kada smo im rekli kuda idemo, obasule su nas pitanjima raznim: Ima li tamo igračaka? A puno dece? Kako to izgleda? Kako se to kaže na engleskom? Hoćemo li već jednom stići?!

Kao dete sam mnogo volela da idem sa Tatom u bioskop. U vreme mog najranijeg detinjstva živeli  smo u Majdanpeku, gde je bioskop redovno radio. Išli bismo nedeljom pre podne, Mama bi ostajala kod kuće da skuva ručak, ispeče kolače i dočeka nas u mirišljavoj kući sa postavljenom trpezom i neizbežnim belim stolnjakom. Sećam se uzbuđenja kada bi me spremala da krenem, kako sam veselo skakutala usput držeći Tatu za ruku i ljubavi koju sam osećala prema njemu, kao i one koju je on osećao prema meni. Meni je moj Tata bio sve. I ja njemu. Govorila sam da me je Tata rodio i dok bi mi se deca ispred zgrade smejala i zadirkivala me, ja bih uspravno stajala sama usred njihovog smeha i bila sigurna da je to istina. Moja Majka bi burno reagovala na te podsmehe i ruganja, istrčavala na ulicu da me zaštiti, ali ja se nisam dala. Zašto i bih kad me je Tata stvarno rodio? Na svu sreću, u to vreme sam bila više ubeđena u svoja osećanja, nego što bi me uzdrmalo mišljenje drugih. Imala sam godina koliko moje devojke sada…

Izabrali smo da gledamo Pepu prase i epizode koje nismo do sada gledali. Proverili smo trajanje predstave i zaključili da ćemo svi izdržati. Nismo se prevarili. Bilo je uzbudljivije nego što smo i mogli da pomislimo. I za njih dve, i za nas. Najveće iznenađenje čitave akcije bila je Pepa prase koja nas je čekala ispred bioskopa. Znate one odlične kostime koje glumci obuku, ali ništa ne pričaju? Ova Pepa nije čak ni groktala. Imala je svoju standardnu crvenu haljinicu, krunu na glavi, šta je Kiru posbeno oduševilo (jer trenutno voli samo princeze) i veliki zagrljaj za sve koji se usude da joj priđu. Bilo je i dece koja su se plašila da se susretnu sa svojim omiljenim crtanim junakom, koji nije na svom uobičajenom mestu: u televizoru ili tabletu. Priznajem, kad bolje razmislim, nije svejedno. Ne znam kako bih se i sama ponašala onomad, ispred majdanpečkog biskopa, da mi je Pipi Duga Čarapa istrčala raširenih ruku i onim vragolastim kezom, ili Vinetu dojahao na konju zvanom Ilči…

Devojke su videle Pepu još kroz prozor kola dok smo tražili parking i počele da ciče od radosti. Kada smo joj prišli posle nekoliko minuta, posmatrala sam pažljivo reakcije naših sve na svetu. Uživam u trenucima kad dožive nešto novo. Delim to uzbuđenje i drhtim i sama kao prut. Valjda dete u meni oslobađa svoj krik autentičnosti i buni se zbog svog smeća kojeg ga zatrpavam decenijama. Kira je ozbiljna. Drži me čvrsto za ruku i prilazi oprezno ćuteći. Vaska se smeje i kaže oduševljeno: „Pa ona stvarno postoji!“ Suze mi zamute vid i trudim se da ne zaplačem. Ne znam zašto bih zaslinila baš u ovom trenutku, ali ono dete u meni drži čvrsto svog tatu za ruku i zna da na njegovu podršku može da računa. Hrabrim Kiru da može da priđe Pepi sa sekom, da smo mi tu, da je sve u redu. Da je u redu i ako to ne učini. Nakon nekoliko sekundi ustručavanja, njih dve se zatrče ka Pepi raširenih ruku i utonu u njen mekani zagrljaj sa osmesima koji prekriše nebo, a ja, tj. ono dete u meni se rasprši u svetlucavi prah koji prekri celu scenu, kao što bi se dešavalo i onomad kada je išlo sa Tatom na matine.

Novembra, 2018.

Kasno je. Već neko vreme sedim u sobi sa balkonom koji gleda na ovo naše malo misto (teško da bismo ga nazvali gradom) i pišem. Duva jak vetar, u stanu su otvoreni svi postojeći prozori i vrata, promaja je jaka, zavesa sa moje leve strane pleše na istoj praveći piruete, vitlajući do plafona. Stan je, razumljivo, „prostrelan“, tj. gleda na dve strane, kako bi vazduh što više strujao kroz njega. Skoro svi stanovi na Mlati su takvi, pomislim. Spuštam poklopac na laptopu i dolazim do otvorenih balkonskih vrata. Udišem punim plućima težak i vlažan vazduh. Otvaram komarnik i izlazim na balkon, ugazivši pritom u podeblji sloj finog peska iz Sahare i sa ovog kamena golog. Ne razmišljam o tome kako ću i sutra da se družim sa usisivačem i krpom za prašinu, i kako se još uvek nisam izlečila od higijene živeći na ovom Ostrvu, već zatvaram oči i udišem more. „U jeee, pa mi živimo na moru“, setim se kao iznenada… Otvaram oči i pogled mi se raseje po dramatičnom tamnom nebu prošaranom mesečinom i ponekim svetlim oblakom, koji se baškari na raskošnoj mesečini. Nikakvog zvuka nema. Mislim da je prošla ponoć. Malo misto spava. Usred radne sedmice je. Ma meni je „svaki dan vikend“, smeškam se sećajući se kume S. i njene opaske o životu jedne zajedničke drugarice i mislim se kako je lepo tako živeti; kako je divno što ću sutra ustati bez budilnka, kako je lepo što je sveže i što devojke još ove sedmice imaju raspust i što sve tri uživamo u lenjim jutrima. Posle doručka njih dve s eigraju, a ja čitam i pijem kafu u omiljenom kutku dnevne sobe, tj. sobe za igranje… „Jedva čekam da sutra ustanem i pijem kafu“, čujem Emilijine reči iz jedne julske noći od pre 25 godina i bolan grč mi iskrivi lice. Malo mi se muti u glavi, a u desnoj ruci znoji čaša slatkog belog vina. Domaćeg. Adrijan ga je doneo pre neki dan iz Krajove. Oduvek nam je donosio predivna rumunska vina, sećam se… Pre neki dan sam ga prvi put srela, a do tada sam godinama ispijala njegove slatkaste poklone raznih boja, koje je donosio kad bi posećivao Beograd. Sad je došao i na Maltu. Sa nekoliko različitih boca. Odvraćam misli od Beograda i Malte i vraćam ih sebi, lepše mi je tako. Tu i tamo izranja slika jednog vinograda kraj Kanjiže, ali je potiskujem svesno. Ranjiva sam trenutno i u ovakvom stanju bi me uspomene samo pekle. Volim ovakve trenutke samoće, posle pisanja i posebnog nadahnuća, kada sam na onoj frekvenciji, koja se graniči sa realnošću…ili onostranošću…kako god…

Prekidam balkonsku romasnu sa polovičnom mesečinom i svojim mislima i odlazim da obiđem devojčice. Spavaju okrenute jedna drugoj, nosić uz nosić, kao u ogledalu. Bliznakinje, a potpuno različite, a opet se sjajno nadopounjuju igrajući se – osmehujem se široko na tu sliku. Volim da je posmatram svakodnevno, ali krišom, da ne narušim njihovu igru… Ljubim orošena čela, zaključujem da je vlaga previsoka, ali znam da se one odlično nose sa ovom klimom, i izlazim iz sobe bešumno. Ostavljam papuče u hodniku i bosa odlazim preko saharskog peska  da se ušuškam u jedan širok zagrljaj, da potonem bezbrižna…

25. sept. 2018.

Avgust u Horgošu, za razliku od jula, poznat mi je od lane. Svi njegovi mirisi, ukusi, misli i osećanja, pad njegovih senki na zidove u Kući i pravac vetrova nadvorištu i naulici. Još kao dete upijala sam miris vinograda u avgustu ležeći u ljuljašci, koju su Majka i baba Vida napravile uz pomođ debelog štrika i žutog ćebeta, razapevši ih između dva stabla plave šljive, da dete drema dok moba radi. Kad sam malo porasla, trčala sam bosonoga po vinogradu i jela ulepljenim rukama neoprano grožđe, šljive i breskve, slušala iz kreveta zvukove prohladnih noći i veseli žamor gostiju nadvorištu do kasno u noć, udisala mirise pune gajbica i korpi tek ubranog voća raspoređenih u dugačkom hodniku, gledala u ispražnjeno lastino gnezdo u štali, sve radujući se što su otišle tamo gde će im biti toplo. Tako su mi kaz’li za laste…

Avgust u Horgošu sam provela i one ’87. kada smo babu videli poslednji put, kada je Kuća bila krišom prodata i kada sam poželela da je jedared kupim nazad i obradujem Tatu. Godinama sam sanjala upravo taj avgust, a mnogo godina kasnije, kada se moja želja ispunila i Kuća bila ponovo „moja“, sama provedoh u Njoj jednu besanu avgustovsku noć nakon velikog Povratka sebi. Od tada, svakog avgusta sam ovde oko Preobraženja. Dobro se upoznah sa naravi ovog meseca, koja se ogleda najviše u svakodnevnom životu nadvorištu.  Nepogrešivo znam gde je lepa hladovina za jutarnju kafu, do kada se može sedeti napolju pre podne, kako miriše Kuća kad je najveća jara, a mi zaklonjeni šalukatrama od iste uživamo u popodnevnom odmoru, svako na svoj način; znam u koje doba dana pada senka na  celo dvorište, do kada se može sedeti uveče na tremu bosih nogu i golih ramena. Znam i da će onaj zrikavac ispod prozora spavaće sobe otići nepogrešivo pred kraj meseca.

Ovaj avgust nam je započeo Petrovim dolaskom na vikend, Katinim odlaskom, baba Rajkinim dolaskom i ostankom do kraja našeg boravka.

Često smo odlazili na Tisu na piknik ili na bazen sa termalnom vodom. Nekada sam svakodnevno išla sa ovdašnjom decom u kaštel na horgoški bazen, pored čuvenog Karasevog dvorca. Sada je od kaštela i pomenutog dvorca ostalo samo sećanje na jednu lepu priču (http://www.gradsubotica.co.rs/jedno-zaboravljeno-izletiste-na-domak-subotice-i-ludi-zamak/).

Pročitah konačno Velikićevog Islednika, koji me je strpljivo čekao više od tri godine. Nekako mi nije polazilo za rukom da ga pročitam ranije, iako volim kako ovaj Pisac slaže reči. Sećam se dana kada sam pomenuti naslov ugledala u izlogu jedne knjižare u Knez Mihailovoj šetajući svoje dvomesečne bebe u duplim kolicima, sa kojima nije bilo nikakvih šansi da uđem u neku radnju, već sam bila zadovoljna i samom činjenicom da smo na vazduhu, da odemo do Kalemegdana i da usput mogu da ždraknem u poneki izlog sa knjigama i cipelama. Islednik me je  tiho dozivao iz izloga i šapnuo vreme i mesto prvog randevua. Obradovala sam se ugledavši novi naslov dragog Pisca, jer sam sa Velikićem ranije sarađivala, a jedno čarobno veče kada je gostovao u Geteovom društvu mi je ostalo u sećanju zanavek. Nekoliko dana kasnije, u Vasinoj ulici, stojim ispred pekare, čekam Majku da obavi kupovinu, kad, eto Velikića. Srdačno smo se pozdravili i pitali za zdravlje. „Ja, dobro, evo ovako već dva meseca“, odgovorim i pokažem kolica. „Oh, kako je to lepo! Kako se zovu?“… Volim da tumačim simbole po sopstvenom nahođenju, a ovaj susret mi je bio jedan od značajnih u postporođajnom magnovenju. Dok sam čitala Islednika, setih se i Via Pule, koja me je namučila onoliko, jer sam je na postdiplomskim u Erfurtu uzela za temu jednog seminarskog rada, kao i svih drugih naslova koje pročitah od velikog Velikića i definitivno spoznah, da je Islednih najbolji roman koji skoro pročitah. Sadržajan, slojevit, lavirintan, potpuno velikićki a opet, nekako, drugačiji…sjajan!

Avgust je odlično vreme da se počne sa nekim prirodnim ojačivačem imuniteta, tipa: med-limun-đumbir, pored svega onog lokalnog u čemu uživamo od početka jula: tetka Verinoj piletini, proizvodima mesara Berenjija, jajima od koka Miladinov, koje i sami hranimo svakodnevno ostacima voća i povrća, kao i kefiru sa kozjim mlekom, vodenom kefiru… Vlažna malteška zima dolazi a deca se razboljevaju očas posla. Verujem da ćemo ovaj put biti jači i otporniji.

Imali smo puno gostiju. Bojana K. je otvorila sezonu u avgustu, o čemu je i sama pisala (http://korzoportal.civcic.com/foto-esej-kanjiza-i-jelena/). Bila nam je moja drugarica iz osnovne škole, Sandra, koja živi u Kanadi. Nismo se videle barem 10 godina. Susret je bio više nego emotivan i slojevit, mislila sam da ću ga oplakati na početku, a ispalo je da sam se dva dana sastavljala nakon ponovnog rastanka…

Došla nam je draga Ankica iz Nova Sada, ne videh je od 20…, sa punim rukama darova i jednim jermenskim vinom „za mamu“, koje smo degustirale na tremu uz razne priče i smeh do suza, a sve začinile sećanjima na stara vrimena.

Bili su nam  TeKtka i teča iz Amerike, moja sestra od ujaka, koju nismo videli, ne smem ni da pominjem koliko, a čiji dolazak je Majku posebno ispunio, jer je ova njena Kata. Kao i svaka TeKtka, i ova zna koju boju devojčice posebno vole…

Preobraženje u Horgošu je oduvek poseban događaj za ono malo srpskog življa. Seoska je slava, dan kada dolaze gosti sa raznih strana i kada sve kuće mirišu na kolače i grožđe. Sećam se igranja u porti crkve, dok se Mama i Tata druže sa ostalima, sećam se šarenih bombona i liciderskih srdaca na tezgama, šećerne vune, koju nikako nisam volela, i onih ušećerenih crvenih jabuka (tetka Mara kaže da su to uvek bile jabuke sorte „Cigančice“), koje su lepe samo na oko, a koje ne moš’ pregristi ni za živu glavu… Ovogodišnja proslava Preobraženja Gospodnjeg je bila skromna u svakom smislu, ali neopisivo lepa, kao u starom filmu. Dan je bio sunčan, crkva svečano ukrašena cvećem i grožđem, trava je mirisala na leto na izmaku a mi se slikale u porti ispod deda Bogoljubove lipe, koju je on zasadio kada se gradila crkva. Isti onaj Bogoljub Rus, koji je podigao i našu Kuću, rođeni brat moje prababe po ocu Hristine Rus, udate Jablanov. Moje devojke su bile vesele i na Liturgiji i na popodnevnom događaju „rezanju slavskog kolača“, i kao leptirice trčale od tezge do tezge naulici i birale šta da kupimo. Na jednoj fotografiji, koju smo poslali tati, Kira pruža ruke prema tezgi punoj slatkiša i sa osmehom i iskrama u očima daje predlog: „Hajde da kupimo sve!“ Khm, khm, khm… odakle li joj takva ideja?!

U avgustu se još uvek može ravno iz kreveta na „kibic fenster“ da se malo prodivani sa babama na šoru

i da se mala nadvorištu u bilo koje doba popodneva.

Bio je i po koji kišni dan, ali smo ga okitile šarenim čizmicama i neobičnim šeširima.

Pošto nismo tu kad je vreme setve, nemamo mnogo toga u bašti ni kad dođe trenutak za žetvu, ali nam Nebo podari plodove kojima nije potrebno mnogo nege, koji žive i od našeg radovanja i ljubavi.

Za sve ostalo tu su komšijske bašte i Komšije širokih ruku koje nas snabdevaju šargarepom, krompirom, lukom, kupinama, cvećem…

Ni u avgustu se nije propuštalo tihovanje na tremu, retke večeri sa gostima uz vino sa peska i sveće, šetnja selom pod zvezdanim nebom u sitne sate.

Od radova nadvorištu bilo je sređivanje drva za bajkovitu horgošku zimu.

Svakog 30. avgusta setim se Save Šumanovića i njegove ljubavi prema rodnom Šidu koju je utkao u svoje slike…

Neki su dobili i razglednicu i rekli da bi išli kući. „Kući?“ pitala sam iznenađeno. „Kući, na Majtu, kod tate i Džejmija i Juize, i bata Djoje i Koje…“, rekoše devojke… Da, kuća je uvek tamo gde su oni koje voleš i koji ti se raduju, a mi ih imamo na više strana, blago nama!

Nedeljom sam retko sama. Nedeljom jedva da sedim na velikom belom krevetu, zavaljena u pregršt načičkanih jastučića i čitam. Malo čitam, malo zatvaram oči i pokušavam da uhvatim trenutak. Pokušavam da zaustavim vreme na kratko, jer mi se čini da ću umreti od miline, koja je i oko mene i u meni. Iako je kraj avgusta, sveže je i nema sunca. Iz trpezarije dopire miris bosiljka, ubranog juče u tetka Marinoj bašti, miris peska iz dvorišta i miris ove Kuće, koji mi hrani i leči dušu. Radio se jedva čuje u kuhinji: „Gde ste noći gde ste dani, i voćnjaci procvetani? Gde ste moji kočijaši, gde ste đermi i salaši?“… Setih se svog Oca i njegove ljubavi prema svemu ovome ovde…

Volim baš ovakvu nedelju, mirnu i tihu, kada neko vreme mogu da sedim sama u svojoj Kući i udišem je. Na trenutak nisam sigurna jesam li ja u Njoj ili je Ona u meni… Istovremeno ne mogu da dočekam da čujem poznatu škripu kapije, bat četiri nožica uz pratnju dva glasića, koja me još sa ulice uzbudljivo dozivaju, hrleći mi u zagrljaj, da što pre ispričaju kako je bilo u šetnji po selu.