Blago

Ćutim neke reči dugo već

Uporno i pomalo prkosno

Ne znam više ni kome ni zašto

Ćutim, samo ćutim, usta ne otvaram

Pogled poklanjam daljinama plavim

U tom ćutanju moje srce progovara

U tom ćutanju nastaju

Najlepše misli

Najlepše slike

Najlepše reči

U tom ćutanju

Staje sve ono

Šta želim da ostane za mnom

Septembra, 2019.

Prekoputa

Iz omiljene fotelje za čitanje u dnevnoj sobi, dobijene na poklon od kume Slađe, sasvim lepo se vidi baba Mirin levi prozor doulice, koji uveče bude osvetljen do sitnih sati. Ako se malko nagnem preko leve ruke, mogu videti i druga dva. Oni nisu nikada osvetljeni. U tu sobu baba Mira, izgleda, ne zalazi s večeri. Kada sam sinoć pred spavanje otvarala prozore da uđe avgustovska svežina i, po navici, bacila pogled prekoputa, pomenuti prozor nije bio osvetljen. Neka nelagoda me zapose istog trenutka, useli mi se u potiljak sa jasnom namerom da će tu i ostati. U zoru sam se probudila i odmah ustala da pogledam prekoputa. Nema svetla ni ujutru, izustih poluglasno. Samo pun mesec iznad male žute kuće, koji upotpunjuje idiličnu sliku kakve znam iz nekadašnjih snova dečijih, a koji mi i danas povremeno dolaze. Kada je svanulo, krenuh preko ulice, i već na pola puta videh katanac na kapiji. Otišla je… Septembar je stigao, leto je nezvanično u ljudskim umovima završeno, škola je počela, neko unuče je trebalo čuvati…

Volim tu njenu malu kuću. Očuvana, nerenovirana, nenadograđena, neobnovljena, sačuvala je mirise starih vremena, a u svakom kutku pregršt uspomena… i prisenak sete. Volim da odem tamo iako mi se tada probudi žal za babinom starom kućom, kakvu pamtim iz detinjstva, iako me oprhvaju neke teške pramisli. Ne posećujemo se redovno, jer baba Mira nema naviku da se druži sa komšilukom, tako je barem rekla jedared Majci, te ja iz nekog obzira ne bih da dosađujem i da se namećem, a ionako nerado napuštam svoju Kuću i dvorište. Ide samo kod komšinice pored i to je to, ali moje devojčice ne prihvataju izgovore kao mi odrasli i rado hrle prekoputa, jer vole da se igraju u bašti a “baba Mija” im sve dozvoljava. Ja ih opominjem, ona govori: “Pusti, Lelo, decu, nikakvu štetu ne mogu da naprave, šta ti je, nema šta ovde da pokvare, ne mogu da naštete nikako.” Ne znam šta mi je, samo ponekad iz mene izroni stroga majka iz davnina… Nedavno je videh pred kapijom u sumrak i mahnuh joj srdačno u stilu: “Jeste li dobro?” Ona je samo nesigurno odmahnula, kao da je tim gestom htela da me podseti da ne čuje dobro i da, eto, gura. Setih se tek tada da ne čuje dobro. Ne pretrčah drum, nešto me spreči, izjedoh se kao mlad mesec zbog toga posle. Sledećeg leta čim stignem, idem prvo do nje, kažem sama sebi sa nekom grižom savesti i nadolazećom slutnjom kojoj vešto umaknem tako što pogled spustim na usnule devojčice i mačka Momu kako se meškolji među njima.

Kad baba Mira ode iz Horgoša, bliži se i naš odlazak… Želudac mi se grči i uvija, na grudima mi leži težina celog sveta, u glavi se vrte letos izgovorene reči i miris Tise, pred očima razgolićeni i tužni prozori naše Kuće. Zavese su na pranju, posle složene na čekanju. Kad njih skinem, to znači da su koferi spakovani. Beskrajna tuga me razapinje iznutra, spolja lomi i savija, samu sebe najpre nerviram tim opiranjem a onda se prepustim i kao grana pod teretom snega slomim… Inače sam dobro. Biće sve lakše kad stignem na onu drugu adresu i otvorim kofere da se šepure po hodniku, čekajući da budu ispražnjeni. Kao da sama sebi podvaljujem, namerno ih ostavim tako raskupusane neko vreme, da se ponešeni mirisi iz Kuće rašire po onom stanu i u prolazu mi nabace setu iznad uglova usana i podnožja jagodica. Tako, valjda nesvesno, samu sebe čeličim. Preguraćemo jesen, kažem odlučno, u srcu se pomirim sa privremenim rastankom i pomolim da sledećeg leta onaj prozor prekputa opet svetli do kasno.

Avgusta, 2019.

Potomci

Stojimo na pravoslavnom horgoškom groblju M. Karas i ja. On je potomak čuvene mađarske grofovske porodice, koja je imala mnogo jutara zemlje oko Horgoša, te joj je deo bio oduzet posle Velikog rata i utvrđivanja novih granica i dat, između ostalog, i srpskim optantima iz Mađarske – a ja, potomak jedne od pomenutih optantskih porodica. Dogovaram sa Karasom da obnovi izbledela slova na nadgorbnom spomeniku mog pradede Gavre Jablanova i njegove žene Kristine, rođene Rus, legitimnih optanata iz mađarskog Siriga. Moj pradeda je došao iz „svoje a tuđe“ otadžbine Karasevog pretka a Karasov se zatekao u pradedinoj „novoj-staroj dugo sanjanoj matici”. Igra sudbine, šta li… Sad ja plaćam Karasu uslugu, a on „radi“ za mene. Tih i nekako bojažljiv, a nadasve drag i skroman čovek, stoji predamnom i pomaže mi da razaznamo šta piše na spomeniku. Kaže da zna ćirilicu i da to nije problem, iako mu je srpski loš, dodaje. Želim da pričam njegov jezik, kao što se on trudi da priča moj, ali se ne usuđujem, jer ga ne vežbam redovno, kažem stidljivo. Pitam ga za cenu, a on daje jednu tako simboličnu, da me je u momentu nešto steglo oko srca, jer smatram da taj posao vredi više, da za to umeće treba da dobije više, jer će uraditi nešto šta će ostati za narednih, barem, sto godina. Kako to da mu kažem a da ga ne uvredim, razmišljam pomalo odsutno… Odjednom me je zaposela neka neopisiva sveopšta tuga i sva se smračih. Borim se sa suzama i jedva čekam da Karas ode da se isplačem ko čovek. Izem ti život! On konačno odlazi a ja sedam pored Gavrinog spomenika, pokrivam lice šakama i ridam kao ostavljeno dete. Septembarsko blago sunce mi greje glavu, zadirkuje me da ga pogledam i kao da me ubeđuje da prestanem da plačem, jer je u životu uvek nekako tako, da se sudbine prepliću, granice se menjaju, ljudi se sele, zemlja prelazi iz ruke u ruku, ali grobovi ostaju i uvek se nađe neko od potomaka da se seti svojih predaka. Drago mi je da sam jedna od njih.

Sećam se kako je moj tata često pominjao svoju tetka Vuku koja je jedina od Gavrine dece održavala odnose sa svom braćom i sestrama i njihovim porodicama. Pamtim jednu čestitku za Božić koju je poslala dedi a koja je nekako završila u našoj kutiji sa fotografijama. Crno-bela razglednica prikazivala je Vitlejemsku pećinu u punom sjaju i uprkos nedostatku boja budila u mom dečijem srcu veliku radost. Natpis je bio na mađarskom a na poleđini je tetka Vuka na ćirilici čestitala svome bratu i njegovoj deci dolazeći praznik Hristovog rođenja i srećnu Novu 1964. godinu. Ta razglednica je bila godinama sastavni deo dragih uspomena koje sam nosila svuda sa sobom do nedavno, dok je nisam uramila i okačila na zid horgoške Kuće. Nekako tu pripada. Iako je imala svoju veliku porodicu u Novom Sadu, tetka Vuka je jednom godišnje odlazila kod mog dede Aksentija da ga obiđe, ma gde je on živeo. Tetka Vuki nije bio problem da promeni nekoliko prevoza i dođe do Majdanpeka samo da bi upoznala novu snaju, moju majku. Njen sin Toša nastavio je tradiciju održavanja kontakata sa familijom, zvao nas je sve često telefonom, a za Preobraženje bi išao uvek u Horgoš na seosku slavu, kako sam kasnije saznala. Sada je red na mene, znam. Osećam da je važno da slova na ovom spomeniku budu jasno vidljiva, a rečenica na dnu mi odzvanja u srcu: Blagodarna deca. Kratko i sadržajno. I ja sam vaše blagodarno dete, pogotovu zbog toga što sam deo vas, a vi deo mog života… Vječnaja pamjat…

Laste

U vreme kada je u ovoj Kući baba Vida nosila plavu kecelju sa dva lica a ja bila dete, jedan od najlepših doživljaja mi je bio da odem u štalu i posmatram lastino gnezdo. Nije trebalo dugo čekati da naiđu mama i tata laste i donesu svojim ptićima hranu i da pritom iz gnezda izvire kljunići oivičeni žutom tanušnom linijom. Taj prizor mi je ostao tako duboko usrcen, da mi je bio prva slika pred očim kada sam, nakon 20 godina, ušla u pomenutu štalu i pogledom potražila gnezdo. Bilo je na mestu, a meni se srce steglo po ko zna koji put tog dana, da sam pomislila da ovaj put stvarno neće izdržati. Bio je februar, a ja sam videla pomenuti prizor hranjenja tako jasno.

Kada su ključevi Kuće ponovo bili u mojim rukama otvorila sam prozore na štali i zamolila čika Ljubu, koji se sa velikim zadovoljstvom prihvatio uloge kućepazitelja, da ih ne zatvara i da mi obavezno javi kad dođu laste. Došle su vrlo brzo, iako je bio juni, iako su se već poodavno doselile iz „toplijih krajeva“ u naše lepo selo. Ne samo tog leta, već i nekoliko narednih, sa dečijim uzbuđenjem sam prilikom svake posete oronule Kuće mog detinjstva posmatrala kljuniće oivičene žutim i slušala živahan cvrkut lasti. Kada smo krenuli sa obnovom Kuće, laste su prestale da dolaze… Štala je postala vinski podrum a prozori su i dalje bili otvoreni od ranog proleća do kasne jeseni…

Pre neki dan hvatam sebe kako pogledom tražim ima li u blizini neko dobro poznato gnezdo i čuje li se onaj zvonki cvrkut i brzi plavičasti let u stilu: frrrrrfrrrrfrrrrrrr. Moja najveća želja ovog leta je da mi se laste negde oko Kuće usele i ovoj divoti dodaju nestavrno plavu sa onim tananim žutim detaljem koji mi iz oka ne izlazi a koji će moje devojčice upiti za ceo život. Pevušim u sebi svoju verziju pesmice: „Laste, prolaste, sa Tise mi dolaste…“ i čekam sa radošću strpljivo…

Horgoš, jula, 2019.

Rode

Tog letnjeg petka odlučila sam da iz Beograda za Horgoš krenem preko Banata. Jeste da to putešestvije traaaaaje ali sam imala i vremena i volje, a kako je i Majka putovala sa mnom i bila veoma lepo raspoložena, znala sam da će vreme brzo proći. Plan je bio da ona u Horgošu provede leto i neguje baštu koju sam s proleća sama počela da gajim, ali po njenim rečima „nemam pojma o tome“, nadgleda majstore, jer radovi na Kući još uvek nisu bili gotovi, a mi da je posećujemo svakog vikenda i letnji odmor od tri sedmice provedemo u Kući. Moja davnašnja želja. Na taj „odmor“ planirali smo da plovimo Dunjom od Beograda do Kanjiže, uzvodno Dunavom, pa Tisom, gde bismo se usidrili, a onda iz obližnjeg Horgoša svaki dan dolazili da boravimo na omiljenoj reci. Plovidba je isplanirana tako da traje pet laganih dana, da se usput obiđu dragi ljudi i lepa mesta pored reke i da se nas dvoje po prvi put otisnemo sami u ovakvu avanturu. Istoj su prethodile dve godine „vežbanja“ u okviru regate Vode Vojvodine gde se zanavek zaljubih u plovidbu rekama i kanalima, trsku i šaš…

Kopnena avantura banatskom turom sa Majkom bila je lepa uvertira u to dugo, a kako se kasnije ispostavilo, čarobno leto. Kad sam bila mala roditelji su često putovali tim putem kod babe u Horgoš i usput posećivali rodove po Banatu. Vremenom su se mnogi od njih preselili na onaj svet a kontakti sa mlađima pogubili, pa se i vožnja na tu stranu proredila. Sećam se da sam volela da posmatram kroz prozor kuda prolazimo a pogotovu sam bila uzbuđena kad bih videla gnezdo roda. Biće da su mi često skretali pažnju na te ptice, jer sam ih celog života smatrala pomalo mističnim… Dva sata vožnje autoputem nije moglo da se meri sa ovim laganim tempom, kupovinom voća i povrća pored puta od lokalnih ratara, branja ivanjskog cveća i malih suncokreta oko parkinga i ispijanjem kafe u nekom od simpatičnih restorana-salaša koji se vide sa druma. Kako smo prolazili kroz razna mala i veća mesta, u mojoj glavi se razvijao film koji je čudesno povezivao slike iz davno prošlog i prošlog vremena u jednu neraskidivu celinu a sve uz pratnju Zvonka Bogdana i tamburaša. Onako, baŠ preČanski, sa setom, da o’ma umrem od miline…

Pred Zrenjanin mi je „iskočila“ slika Petrovog druga Jočvčića kojeg smo onomad posetili u roditeljskom domu a oni nas veoma lepo dočekali… setih se i Jovčićeve bake, pokoj joj duši. Kod Kikinde su mi se misli vrzmale oko jedne Marte i prof. Trkulje koje sam znala preko posla, u Mokrinu (mada ѕnam da je baš iz Bašaida) pomislih na kolegu sa fakulteta G. Francuskog, kojeg nisam videla od onda, na moju Sandru i njenu ljubav prema Banatu, i poželeh silno da se jedared vrati iz te hladne Kanade. Stihovi Mike Antiđa lebdeli su mi nad glavom kao kakvi anđelčići i neizostavni ukras na ovoj putanji. Kod table za Padej se setih našeg druga Đ. Ninkova kako ume očas posla da „skokne“ do svog sela; pred Čokom videh mog Oca i njegovog čuđenje što Paraćinci ime ovog mesta izgovaraju potpuno drugačije i ne čuju da je „o“ kratko (uzlazno) a ne dugačko (silazno), pa ta varoš ispade neka druga, neka Čoooka… U Kneževcu se setih baba-tetke Judite i rodova Despotov, na jedno prelepo leto kasnih 70ih, na žutom mostu preko Tise pomislih na plovidbu koja nas čeka i zagrlih Bačku i suton svim svojim bićem i zajecah glasno na zgražavanje Majke koje se ogledalo u jednoj jedinoj, a veoma sadržajnoj, rečenici: „Hm, šta sad sliniš?“… Šta ću, nežna dušica, pomislih ali odćutah…

Paralelno sa mojim filmom Majka je imala monolog, i to naglas, pominjala neke druge ljude koji su živeli u mestima kroz koja prolazismo, razne događaje kojih sam se kao kroz maglu sećala i svaka druga rečenica joj je bila o rodama. Toliko roda ne videh ni ja u jednom danu, ali priznajem da nisam tako često putovala Banatom. Rode najrađe žive u Banatu, zaključih dečijim umom.

„Rodo, dve bebe donesi! Dve!“ uzvikuje Majka kao dete i vraća me za volan i u trenutno dešavanje, u surovost stvarnosti, u ralje preispitivanja iz kojih sam se godinama bezuspešno čupala.

„Šta bi sa tri, koje si do nedavno pominjala?“ zadirkujem je pomalo pakosno, jer me nervira to njeno detinje ponašanje, koje istovremeno i volim.

„Mnogo je tri, neka budu dve! Dveeeeee, rodoooooo!“ odgovara kao da to zavisi samo od nje i uzvikuje svoju mantru ka ravnici kroz otvoren prozor.

„Baba, smorićeš sve banatske rode.“ Kažem prekorno, a ona posle jednog „M’rš!“ na koje se čovek može samo nasmejati, nastavlja po svome sve do Bačke.

Te jeseni smo joj saopštili da će roda na proleće doneti dve bebe, ali i nju kod nas, da nam pomaže.

Ne znam da li je do zagonetnih roda ili Majke, ali i danas kad god vidim gnezdo roda obuzme me neka neobična milina, duboka do suza, i u jednom delu bića probudi mi se pagansko verovanje da ću uskoro čuti za neku novu bebu.

Jula, 2019.

Baba Ruža

Od svih sećanja moje Majke na njeno detinjstvo najviše volim priče o baba Ruži, majci po ocu, iako su uglavnom teške i nikada nisam uspela da sklopim celu sliku o toj neverovatnoj ženi. Fotografije nemam, osim one sa nadgrobnog spomenika, a Majkina kazivanja su bila i ostala u fragmentima, onako, kako se čega seti. Upijala sam te slike i tako gradila u mislima lik heroine iz davnih i mučnih vremena, i sećala ga se kad god sam mislila da mi je u životu teško. Baba Ruži je bilo i „crnje i grđe“, pa je sve preživela, tešila bih se.

Ružica Joksimović rođena je oko 1870. godine u Tekiji kod Paraćina, a još kao dete došla je u selo Davidovac (udaljeno 5 km od Paraćina na putu za Zaječar) kod tetke na čuvanje. Ostala je siroče, a pošto je teča bio kmet u selu, mogao je da brine o njoj. U tom selu se kasnije i udala za Dragutina Bogdanovića i tu i ostala do upokojenja 1958. Kasnije je nasledila veliko imanje od svog oca, kao i pozamašnu svotu dukata po koju je otišla sa tečom čezama u Kragujevac. Bogata mirazdžika umela je da umnoži postojeća dobra, te su Bogdanovići postali „velike gazde“ imali njive, vinograde, livade, stoku, vršilicu za žito i vodenicu. Gazdarica Ruža rodila je osmoro dece, četvoro je sahranila u vreme Balkanskih ratova a četvoro odgajila dok je Dragutin bio na Solunskom frontu. Brata Milana mu je tifus odneo u Albaniji a Dragutin se posle sedam godina ratovanja vratio. Baba je često pričala o njegovom povratku. Nije mu se mnogo nadala, zapravo, nije htela da se razočara i njegovom pogibijom, jer je u selu bilo mnogo kuća sa crnim barjakom a imala je i dosta posla oko dece, kuće i imanja, sve je bilo na njoj. Kada se konačno vratio, imao je jedva 40 kilograma, sama kost i koža, pun buva i vaški. „Da ga okukaš, ni dete ni čovek“, govorila je baba Ruža, a Majka često prepričavala jedva čujnim glasom gušeći se u suzama…

Iako je godinama sama vodila brigu o velikom imanju i deci, bila je veoma sposobna i snalažljiva za ono vreme. Ambari i podrumi su uvek bili puni, posao na njivi obavljen, stoka namirena, sirotinja u okruženju nahranjena, deca sita. Tu su još bili radnici koje je upošljavala na imanju, njihove porodice o kojima je takođe brinula, kao i bliski i dalji rođaci, uvek spremni da joj se nađu ili da pokušaju da se okoriste; tu su bili svako malo i Bugari, koji su pustošili Pomoravlje godinama kako im se prohtelo, mnogo godina kasnije četnici i partizani. „Nije se znalo ko je grđi“, govorila bi baba Ruža. Neretko je baba bila prinuđena da primi neprijaljske vojnike u svoje dvorište, kao najbogatija kuća u selu, da se odmore i okrepe, davala im da jedu i piju, da ponesu šta hoće, samo da joj ne diraju ono najvrednije: decu i stoku. No, nije mnogo verovala neprijateljskoj vojsci, pa je neretko krila i decu i stoku u zemunici u najudaljenijem kutku dvorišta. „Ćute svi tu pod zemlju, i deca i ta mavra, ki da zna šta ju čeka ako zucne“, govorila je baba Ruža a Majka prepričavala. Sećam se jezive priče kako je jednom danima kuvala u velikom kazanu za bugarske vojnike, koji nisu pokazivali nimalo milosti ni prema domaćici ni prema selu, izživljavali se nad svima redom, kao i nad stokom i pretili da će joj odvesti mušku decu a kuću zapaliti, te je Ruža odlučila da u kazan ubaci kamenu sodu i tako ih se reši. Nije se nikada plašila osvete, pričala je kasnije unucima, svaki sledeći put bi bila sve jača i sve spremnija na novi okršaj, na novu pobedu. Umela je da jaše, te bi često prenosila važne poruke srpskoj vojsci noću preko polja, jašući u muškoj odeći, i mnogo je volela kralja Aleksandra. O njemu pred babom ništa loše nije smelo da se kaže, čak ni posle Drugog svetskog rata, kada su došla sasvim drugačija vremena. Nosila je u poznim godinama binokl po njegovom uzoru. „Gospodstven čovek“, govorila bi s poštovanjem „nosi ovo tanko na nos, a ne onaj oglav “, misleći na naočari. „Na koga drugog da se ugledam ako ne na njega?“ Tako je Majka pričala o svojoj babi.

Namučio se dobrano kroz istoriju taj narod uz Moravu, i kad se setim tih priča nije mi čudno što im je narav tako preka, a misli i planovi uglavnom nejasni kao moravski mulj. Čini mi se da ne bi opstali do danas da su bili iole drugačiji, iako sam žestinu tog mentaliteta osetila na sopstvenoj koži i otpatila posledice istog u svojim paraćinskim godinama… Moravski geni me ponekad i samu pomute i povuku na dno, ali me isto tako munjevitom brzinom izbace na površinu i osveste, kao da me je sama baba Ruža svojim rukama stavila na konja i ošinula ga bičem da juri u pravom smeru. Ubeđena sam da sve žene u majčinoj porodici, a za Majku i sebe sam sigurna, praunuke i čukununuke baba Ruže, imaju njene gene koje im ne daju da potonu u najtežim trnucima i da ih baba vazda čuva i ohrabruje: Radmila, Valentina, Kristina, Marija, Katarina, Ana, Jelena, Katarina, Vasilisa, Kira…

Pored tamnih priča o baba Ruži koje su u mojoj dečijoj duši stvarale neku teskobu i zebnju, bilo je i onih veselih, ali ih ne zapamtih sve. Nedavno me je Majka podsetila na jednu od tih. „Moj otac je imao mere kad pije“, počinje Majka iznenada svoj monolog na glas, mada osećam da je isti posledica misli koje već neko vreme kuljaju u njenoj glavi, iako ćutimo skoro dva sata. Putujemo autom iz Horgoša u Beograd, devojčice spavaju u svojim sedištima iza nas, imamo na raspolaganju dva puna sata. Dva sata samo za nas dve su mi velika kao nebo otkako živim u inostranstvu, otkako viđam Majku dva puta godišnje i otkako mi nedostaje kao nikada pre. „Voleo je da pije i rakiju i vino, a kad je bila prilika, popio bi tri čašice rakije i tri čaše vina, i to bi bilo to. Mogli su da ga mole do 101 i nazad, ali gazda-Milija ne popušta. Bio je gazda, bogataš, viđen čovek u selu, krut ali pravedan. Nije bio okrutan. Barem ga ja nisam tako doživljavala, iako je prema svojoj deci bio strog. To što smo bili bogati nije značilo da treba da rasipamo. Ma kakvi! Znalo se da se pare troše na kupovinu zemlje i stoke, da se ulaže u to, da svi moramo da radimo, svako je imao svoje poslušanje. Ja sam bila najmlađa, tri brata (Milan, Milovan i Mirko) bila su dosta starija od mene, a polusestra Mila, je već imala svoju kuću i porodicu. Sećam se da sam pre škole provodila vreme uglavnom po dvorištu, a tu negde, u hladu, uvek je bila i baba Ruža. Nekoliko godina pred smrt, a upokojila se u 80 i nekoj, nije više mogla da se kreće, nego je sedela u dvorištu ispod duda preko dana a uveče bi je preneli u kuću, u njenu sobu. Volela je da pije vino, a pogotovu u vreme kada je već bila nepokretna. „Rado ćerko, uzmi ono bokalče i donesi mi vino iz podruma, iz ono najveće bure“, tačno je znala iz kog bureta voli vino, „da se baba prečesti“. Nisam smela nikako da je pređem, pomalo sam je se i plašila, a bila je svega svesna, uprkos šlogu koji je preživela. Pričešćivala se ona tako nekoliko puta na dan a mom ocu to nije baš bilo pravo, jer nije želeo da se propije, ionako je bila stara i nepokretna, samo im je trebala još jedna muka.

„Mamo“, kaže joj moj otac, „nemo’ dete da mi šalješ u podrum, malo je, će se omakne, povredi, ili će se propije od malena ne dao Bog…“

„Šta me mamkaš, mačke te razmakle“, korila ga je baba, „donesi mi to vino da se pričestim! Oćeš da ti majka neprečešćena ode na onaj svet?!“

Stric Miloje i obe tetke, Desa i Stanojka sa svojim porodicama takođe su živeli u selu nedaleko od nas. Velika smo familija bili. Zvali su nas: Pajtići… Nije to bilo ni tako veliko selo. Kod tetka Dese smo otac i ja išli na slavu. Nikoljdan je slavila, sećam se. Posna slava. Tetka sprema, sprema, sprema danima, svašta iznese na sto. Moj otac po običaju popije prvo tri rakije uz predjelo, posle pije vino, ali se uvek kući vrati žedan, jer bi tetka Desa toliko posolila ribu, da otac celu noć posle slave ne bi mogao da spava jer je morao da ustaje i pije vodu. Nije mnogo pričao posle o tome, ali bi umeo da je blago ukori još tu za trpezom: „Sele, imaš li ti još so u kuću?“

„Imam bato, što pitaš?“

„Pa šta presoli ovu ribu, ki da ćeš sve da ne potroveš?!“

Posle večere bi se pevalo a tetkini sinovi bi uvek terali mog oca da peva: „Ajde, ujče, onu tvoju!“ Tu su bili i tetka Stanojka sa porodicom i još familije i svi smo se mnogo poštovali u ono vreme. Baš sam volela da budem sa svima njima po tim slavama. To su mi bila najlepša druženja sa očevom familijom. Moja majka nije volela da ide od kuće. Njeno je bilo da kuva i održava kuću i nerado bi išla kod nekog. Baba je nije nikada volela, jer je donela u kuću mali miraz, zapravo, njeni stričevi su prilikom proševine obećali baba Ruži mnogo toga, ali kad je majka pošla u svoju buduću kuću, jedva da su joj nešto dali. Moja majka je bila tiha i mirna žena, nikada nikome nije ništa zamerala, nije ulazila u diskusije i rasprave i kad bi je baba klela, ona je samo govrila: „Ako, mamo, ako…“. Meni je bilo žao majke, ali nosila se ona sa tim. Niko od nas nije nasledio tu njenu krotost i tihu narav. Niko ni od vas, a ni dece moje braće. Svi smo nekako prgavi… kao baba Ruža… Posle slave tetka Desa bi poslala praćanku po ocu i meni. Baba je volela da vidi šta joj je ćerka poslala. Sve bi probala, ali nikada nije izostao komentar kada bi tetka došla:

„Je l’ ćerko…“, počinjala bi baba prekorno.

„Kaži mamo“, pravila bi se tetka Desa da ne zna šta je čeka.

„Imaš li ti još so il’ da ti damo lečka?“

„Što da mi date mamo, pa imam, znaš da imam.“

„Pa ja velim da nemaš više, kad si onu ribu presolila onolko. Pa šta si se šunula?!“

„Pa omaklo mi se!“

„Pa kako ti se omakne svake godine, mačke te razmakle?!“ grmela bi baba. „Pa ajd što pojem neko parče, no ne mogu da ugasim taj so što si turila ki nenormalna, pa onda pijem vodu celu noć, jer mi tvoj brat ne da vidno, a onda ne izlazim iz klozeta, pa jesi li ti normalna?!“

Majka priča menjajući glas i akcente, ja plačem od smeha a srce mi drhti od miline što ih sve pominjemo. U tim rečima prepoznajem Majku i njene pokrete, neke slike iz detinjstva koje sam doživela kod ujaka u Davidovcu, kao i deo sebe i baba Ruže u mom oku… Znam da su međ’ nama dokle god ih se sećamo i pominjemo… i pišemo o njima. Neka počivaju u miru.

Magija à la G. S.

Njegova pisanija mogla su da ljude izvrnu naopačke, razmrdaju iz temelja i sruše na pod. Na kolena, na leđa ili potrbuške, svejedno. Dok su jedni spisi prosejavali suštinu čitača kao kroz najsitnije sito, drugi su je razbijali na manje, nejednake komade, koji su imali potpunu slobodu da se kasnije spoje kako god požele, šta su mnogi i radili. Suze olakšanice bile su česta pojava kada bi se čitalo napisano, a osmeh je uvek titrao na usnama čitača i sa pomenutim suzama činio savršeno osećanje u njegovom Biću. Neizbežna je bila i snaga koju bi čitač osećao, i pritom verovao da će poleteti u Nebo, čim pročita knjigu do kraja. Moglo se čitati od početka, od kraja, a oni veštiji bi nasumice otvarali stranu i tako počinjali, pamteći broj stranice. Kasnije, u toku dana, taj broj im je govorio mnogo toga.

G. S. je umeo da izabere upravo one najčudesnije kombinacije reči koje se čitači nisu usuđivali da izgovore onima koje vole. Umeo je da izabere upravo onaj način pisanja, koji ljudima otvari glavni ventil, nehotice zatvoren, a od njkojeg im zavisi lepota života. Njegovo pisanije imalo je moć da čitaču daje snagu da prelomi: da krene ili ostane – istog momenta dok bi čitao napisano (bez obzira koliko se godina već dvoumio i rascepljivao šta mu valja činiti). Imalo je snagu da se uskladi sa najlepšom muzikom ikada napravljenom i puštenom u etar…

Magija pisanija G. S. bila je u tome, da spašava mnoge ljubavi, jer je govorila isključivo njen jezik. Mogla je u trenu da poveže dva srca, da pomiri zavađene i povređene duše, da omekša ponos i ugasi oholost. No, ono najvrednije šta je ovaj virtouz na tastaturi umeo kod ljudi da probudi je da im zatvori um a otvori srce, i da iz istog zasija pomalo zaboravljena ljubav prema onoj osobi koja je sastavni deo njihovog života, a koju su ovi, na volšeban način, zapostavili…

Kad bolje razmislim, nakon svega što napisah, magija pisanja G. S. bila je u tome da se oni koji ga čitaju sete da i sami godinama pišu i da treba da se jedared „uozbilje“, ali i da su posle susreta sa njegovim pisanjem nekako drugačiji, otvoreniji za „nemoguće“ i jasnijeg pogleda iz srca… Da su, zapravo, to šta jesu…

Hvala Ti, G. S. na svemu pomenutom i nepomenutom.

Mart 2019.

Biblioteka/e

Miris knjiga volim oduvek. Podseća me na najranije detinjstvo, zapravo, dokle seže moje sećanje. Sećam se mirisa knjiga iz male tatine biblioteke, smeštene u otvorenom delu socrealističkog regala u stanu u Majdanpeku, ne većeg od jednog kvadratnog metra, koju je doneo iz svog momačkog života. Pored, u ono vreme, neizbežne sestre Bronte (boja koja je preovlađivala na omotu bila je tamno zelena, kao najgušća šuma) ta biblioteka je obuhvatala i nekoliko „Titovih knjiga“ (tako su ih zvali, nikada nisam shvatila da li ih je on napisao ili su bile o njemu), kompletnog Andrića, poveći broj dela Karla Maja (žućkasto-bežikastih)… Tačno pamtim razne boje omota, jer su skoro sve knjige imale preko tvrdih korica omote od sjajnog papira u boji, koje bih često razgledala igrajući se u dnevno-spavaćoj sobi. Tu je bila i jedna stara čitanka u tvrdom, oštećenom povezu, koju sam otkrila u gimnazijskim danima, kada sam se susrela sa pesmama Đure Jakšića, Laze Kostića, Jove Zmaja. Naša mala biblioteka seljakala se revnosno sa nama: Horgoš, Novi Kneževac, Paraćin, a neki njeni delovi i za Beograd. Vremenom je dopunjavana, ali i pražnjena.

Knjige Karla Maja mi je tata veoma često čitao klečeći pored pomenutog regala, tako da mi je Vinetu bio prvi junak u životu. Kasnije sam ih sve i sama pročitala i uživala kao da ih doživljavam prvi put. Bila sam očarana divnim i mudrim Indijancima, njihovim životom i autentičnošću. Kad sam dobila brata, imala sam punih 5 godina, bilo mi je najprirodnije da se zove Vinetu. Nije uspelo. Nekako su me ubedili da „teta u bolnici neće to ime da upiše“. (Dobio je zato ime Zdravko Čolić, ali o tom „junaku“ drugom prilikom.) Volela sam, mada to i sad radim, da otvorim knjigu i gurnem nos između korica i udišem staru hartiju i daleke svetove, da čujem pritom bat indijanskih konja i osetim hladnoću Prerije u zoru. Dugo godina su me pratili ti mirisi i one zamagljene slike…

U osnovnoj školi u Paraćinu biblioteka je bila smeštena u ovalnoj prostoriji sa mnogo prozora. Sećam se da sam prvu zbirku pesama, „Žubor voda žuborila“, pozajmila iz te biblioteke i u dahu je pročitala sedeći u bašti. Volela sam da odlazim i biram knjige, ali se nisam usuđivala da, kao u filmovima, sednem i tamo nešto pročitam. Tome su poslužili letnji raspusti, kada školska biblioteka nije radila, pa sam odlazila u gradsku. Gradska paraćinska biblioteka, dr Vićentije Rakić, bila je i ostala moje omiljeno mesto u tom gradu. (Znam da to delim sa Acom D. i Biljanom K., ali verujem i sa mnogima koji su ikada živeli ili i dalje žive tamo). Uživala sam da dugo tražim knjigu koju ću čitati u senci dunje u bašti. Obično bih samo otvorila donji deo ormana, kao kakvu škrinju sa najlepšim blagom, i kao u igri na sreću nasumice izvukla jednu knjigu, dok bih sa polica, gde su one bile izložene kao na izložbi, birala dugo naslov koji će me kasnije očarati. Ta igra me je dovela do njige koju sam čitala više puta zaredom jednog mladog leta i koja je nadahnula moju dečiju dušu da piše: „Tajna žutog balona“. Pade mi na pamet dok ovo pišem, posle više decenija. Mogla bih da je potražim i sačuvam za moje devojke…

Paraćinska biblioteka, odeljenje za odrasle, bila je moje jedino utočište u gimnazijskim danima. Ljubav prema Heseu, Kafki, Manu i ostalim nemačkim piscima, ali i prema Kunderi, Česlavu Milošu, ruskoj i francuskoj poeziji, srpskim pesnicima romantičarima, rodila se upravo tu. Mogla sam posle škole da sedim satima i čitam, mogla sam da dolazim u sumrak i čitajući maštam, da zaneseno posmatram novembarsku kišu u rano popodne ili sneg kroz starinske prozore sa više okana. Kad je bilo lepo vreme dolazila bih po knjigu subotom pre podne i čitala na nekoj od klupa pored reke Crnice, ili odmah tu, u parku, pored lepe, i u ono vreme, pomalo zapostavljene, bele vile. Moj unutrašnji svet upotpunjavao se upravo u toj staroj zgradi sa romantičnim dvorištem, zvanim „Atrijum“. U istom dvorištu sam na Acinoj promociji govorila Preverovog „Adrijena“, prvi i poslednji put, jer me je jedan stih zaboleo doživotno… U toj biblioteci sam pisala pesme i priče, neretko pisma Prvoj Drugarici i svoj dnevnik, i zamišljala sebe kao junakinju nekog romantičnog vremena koja živi daleko od savremenog sveta, na starom salašu obraslom ružama puzavicama, pored jezera, u širokoj ravnici. Sestre Bronte, Gete, Jova Zmaj i savrmenici, ali i još poneko sa onih polica diktirali su detalje i oblike tog sna.

Na osnovnim studijama u Beogradu posećivala sam razne biblioteke, ali se ni u jednoj nisam dugo zadržavala, mada sam volela da učim u čitaonici Biblioteke grada Beograda, jer sam pauze mogla da pravim šetajući po Kalemegdanu. Na postdiplomskim studijama u Erfurtu prelepa moderna Univerzitetska biblioteka, sva u staklu, bila je moja druga kuća. Odlazila bih tamo svakodnevno, osim nedelje, imala svoj ormarić u kojem sam držala pozajmljene knjige, i ostajala do zatvaranja. Usamljenost i nostalgiju sam gušila radom, a kada bi isti bili nepodnošljivi i ničim neutišani, duge šetnje su bivale od pomoći. Veliki broj knjiga me je na početku obeshrabrivao a onda sam uvežbala da odolim tom iskušenju i počela da uživam u izobilju korisnih i nadasve zanimljivih naslova. U prizemlju je bila kafeterija gde bih pravila pauze đuteći i pokušavajući da ne mislim ni na šta. Subotom sam se u toj istoj kafeteriji sastajala sa jednim kolegom, koji se bavio Srbijom i pisao disertaciju na meni blisku temu, i u veoma otvorenom razgovoru pokušavala da mu, ali i sebi, pomognem da shvati neke „naše krive Drine“, dok bi se njegov trogodišnji sin Luka igrao pored nas. Jedne subote me je mali Luka sav ozbiljan pitao: „Jelena, da li ti to živiš u biblioteci?“

Jedna od mojih životnih želja bila je da imam u radnoj sobi biblioteku sa otvorenim policama i sa svim svojim knjigama, a do tada ih se nakupio poveći broj i uglavnom su bivale na više adresa. To mi se i ostvarilo, ali se ispostavilo da otvorene police i nisu baš najbolje rešenje (prašina i posao oko iste), i da ta moja radost neće potrajati, jer smo odlučili da se selimo na Maltu, a knjige spakovali u kutije da čekaju drugu željenu biblioteku, u Horgošu. Već je vidim: bela, od poda do plafona, preko celog zida dnevne sobe, sa staklenim vratima, poput onih starinskih iz gospodskih kuća 19. veka, gde svaka pukotina priča svoju priču… Znam da će i taj dan doći i radujem mu se do Neba…

Bez knjige ne mogu da zamislim život, a ljubav prema njoj sam želela da prenesem svojoj deci. Od najranijih dana me gledaju kako sedim i čitam, kako im čitam na glas, kako donosim nove knjige u kuću, kako ih zajedno kupujemo na raznim bazarima, pakujemo na poklon drugima, i uživamo u zajedničkom odlasku lokalnoj biblioteci. Gledale su i baba Rajku kako sedi sa njima na podu i svakodnevno čita. Često umeju i same da izvade neku knjigu sa police i kao velike sednu da čitaju jedna drugoj ili svaka za sebe. Pred spavanje uglavnom čitaju same. Svaku novu knjigu im prvo pročitamo nas dvoje jedared, a posle kažu: „Daj meni, sad znam!“ Uživam da ih slušam, jer uvek nešto novo dodaju. Vaska prednjači u takvom „čitanju“, a ume i da nas presliša.

Gradska bilbioteka u Marsaskali smeštena je u dvorištu osnovne škole, u senci ogromnog fikusa Benjamina. Četvrtkom radi i u rano popodne, kada deca izlaze iz škole, ali uglavnom pre podne. Svake srede, pre spavanja, nas tri se dogovorimo koju knjigu vraćamo sutra a koju zadržavamo još jednu sedmicu. Radost njih dve kad izađu iz škole, brzo se oslobode ranca i otrče u „lajbji“ me uvek gane do suza. Odmah vidim sebe i tatu ispred furniranog regala, i Vinetua na konju u vetrovitoj preriji… Devojke se u biblioteci odmah razlete da na policama traže nešto zanimljivo. „Ovu ćemo sutja“, kaže Vasilisa držeći knjigu u jednoj ruci, dok drugom i kolenom pridržava nekoliko naslova koje je već izabrala da ponese odmah. Kira obično dugo razgleda i teško se odluči.

No, kad se odluči, skakuće i ciči od radosti: „Ovu sam baš htejaaaa!“ Pošto možemo da ponesemo tri knjige, imamo dogovor da svaka od nas može da izabere po jednu. Kad se usaglasimo koje su to tri radosti koje nosimo kući, uputim ih da same odu do bibliotekarke, vrate pročitane i uzmu nove knjige. Jako su srećne kad to obave. Da ne pominjem koliko je meni srce zbog celokupnog događaja. Kad im se, malo kasnije, pridruži starija drugarica Luiza, sednu sve tri u ćošak da im „Juiza“ čita ili sa Džejmijem bistre geografsku kartu. Bože blagi, ako se jednog četvrtka ne istopim i ne razmažem po onim pločicama, ništa nisam uradila, a ako ne istrajem u nameri da pišem sve dok dišem i sve to upakujem u lepe korice – nemam reči…

Maj, 2019.

Čvarkava scena

Pored toga što nam u ovoj dijaspori nedostaju neki dragi ljudi iz otadžbine, nedostaju nam, kao i svim iseljenicima, i razne namirnice poput bele bačke slanine, šunke, kajmaka, čvaraka… Nedavno nam je stigao paket čvaraka i pečenice, šta je naše devojke posebno obradovalo, pa se isti jedu i za doručak i za večeru. U školu se ne nose, izborismo se nekako, a po tipiku je ručak uvek kašikom, šta ustanovismo odavno.

„Kiki, kosa ti je puna čvaraka, molim te obriši ruku pre nego se hvataš za glavu“, primećujem dok salvetom otresam braon grumenčiće iz njene kose. Kira ćuti, ne reaguje i koncentrisana bira braon komadiće, koji brzo nestaju u njenim ustima uz slasni zvuk: mmmmm, dok joj se šaka već izgubila negde iza desnog uveta. Nema vremena da odgovori, jer se potez ponavlja posle neprimetne pauze ali joj vrcava sestra bliznakinja priskače u pomoć:

„Ja misjim da je hoćela da joj kosa bude čvajkava.“

Obe se kikoću a usne i obrazi im se cakle. Čvarkavo, nema šta!

Maj, 2019.

Jedan od „onih“ vikenda u aprilu

Otkako smo dobili decu život nam se mnogo promenio i usporio, a preseljenje na Maltu je celu tu promenu još više začinilo. Vodimo „jedan život miran, tih“, kako kaže pesma (bez kartanja, no, sa ponekim stihom) i veoma nam prija. Svakome na drugačiji način. Dani nam uglavnom liče jedni na druge ali su nam lepi i opušteni. Nula stresa. Uljuljkani smo u ovoj mediteranskoj „laganici“, a vremena za sebe imamo više nego ikada u životu, i dobro se nosimo sa tim. Nije ni to jednostavno, kako bi se moglo pomisliti, ako me razumete šta želim reći. Očas posla se pogubi čovek u svoj toj opuštenosti i lakoći. Pogotovu radna sedmica nema mnogo uzbuđenja, ako ne računamo na roditeljsko uzbuđenje kad gledamo kako rastu i napreduju naša pametna i dobra deca, a Petrove ćerke. Vikendima uspemo da se vidimo sa dragim ljudima koji žive na severu Ostrva, da obiđemo neko mesto koje još ne videsmo, barem nas tri (Petar je više-manje zbog prirode posla sve obišao), a čim otopli, krećemo da posećujemo plažu/e skoro svaki dan. Iako je ovo malo ostrvo, saobraćajnice su veoma loše a broj vozila veoma velik, te su gužve česte i ne mili nam se da se nešto vozikamo, dok sa zadnjeg sedišta čujemo uzbunu. Doziramo izlete i s radošću očekujemo promenu situacije. (Ta porašće i ta deca jedared, je l’ te?)

Iako nam leto još uvek nije došlo (čitaj: nosimo duge rukave, ponekad kape i jakne zbog vetra i ne sunčamo se), odlučili smo da krenemo u obilazak kontinentalnog dela ovog našeg kamena na kojem živimo. Petrov klijent Paul, zaposlen kao upravnik jedne od malog broja organskih farmi na Malti, predložio je davnih dana da porodično posetimo farmu na kojoj radi. Farma je zapravo kombinacija plastenika, vinograda, maslinjaka i polja jagoda, sa po nekom domaćom životinjom, u malteškoj ravnici, nedaleko od mesta Mdžar (https://vincentecoestate.com/). Ništa preveliko, taman dovoljno, kaže Paul. Tata Pera nam je često donosio plodove sa pomenutog polja, spremao ukusna jela, koja mi veliki zalivasmo Paulovim vinom boje ćilibara (jedna od mojih boja iz detinjstva), ali je došlo vreme sve pomenuto da se uživo vidi i doživi. Devojke su bile veoma ushićene, jer su očekivale farmu kao u pesmici „Old Macdonald had a farm“, šta smo shvatili, tek kada smo ih čuli kako pevaju dok obuvaju patike. Ups! Greška u koracima (?) Pokušali smo da objasnimo šta smo hteli da kažemo, ali na kraju pustismo da se same uvere šta sve može da bude „farma“.

Dan je najpre obećavao, a onda su se oblici rzigrali po nebu i bilo je čas mračno, čas svetlo, no, bili smo odlučni u nameri da dan provedemo napolju. Tačnije, deo dana. Obukli smo se kao za zimski dan na Malti i krenuli ka središtu ostrva. Inače, ovo je doba godine kada je Malta još uvek zelena, kada ima žutog cveća na sve strane i kada je ječam u fazi „samo što ne sazri“. Mnogima ovde omiljeno doba godine. Ja se radujem letu, ali znam da ću njegovu najveću „raskoš“ provesti u Horgošu, pa je razumljiva ta moja radost. Maltežani, čini mi se, ne ljube sunce preterano, kao ni većina stranaca koja na Malti živi…

Kada smo stigli na cilj našeg puta, najpre smo obišli prelepu staru kuću koja je prenamenjena u mali hotel za svega nekoliko gostiju. Prastara, od žućkastog kamena sagrađena, mračna i hladna ali odlična za vrelo leto, sa ogromnim starinskim nameštajem od drveta i plavim vratima i prozorima podsećala je na neku kuću, tamo, negdje u brdima Istre, koju sam videla na jednoj razglednici kod Stare Majke u vitrini pre 20 godina. U kuhinji je jedna ljubazna žena pripremala namirnice za čas kuvanja, te smo samo preleteli po kući. Da se Petar pitao, ostao bi u toj kuhinji i preuzeo mikrofon od predavača, ali su devojke bile isuviše uzbuđene da vide sve i to odmah, a ja utekla iz kuhinje brzinom munje. Krenuli smo najpre u staklenik gde se gaji, kako naše ćerke kažu, bejbidajz (bejbi paradajz, mali paradajz, čeri paradajz, kako ko vole).

Put je vodio pored vinograda sa jedne i kaktusa i palmi sa druge strane. Zbunjujuće za neke mozgove, ali izdržalo se. Lepo i pomalo divlje polje mirisalo je na razne biljke, a kako je duvao vetar, nije preovladavao jedan miris, već su se mešali razni. Prava čarolija…

Staklenik je mali ali pun preukusnog paradajza, koji se može jesti čim se ubere. To sam poslednji put radila prošlog leta u Ljiljinoj bašti u Horgošu, jer znam da ne koristi ništa od hemije i da baštu uzgaja po sistemu „Božpomozi“.

Kada smo lepo fruštukovali, krenuli smo ka poljima jagoda a usput obišli 10 prelepih pasa i 100 istovetnih koka, koje su trčkarale po dvorištu. Osećala sam se kao u Horgošu.

Devojke su odmah pitale da nahrane koke i htele da skupljaju jaja, ali je Paul napomenuo da su sva jaja uanpred dogovorena i da će im to dozvoliti sledeći put. Dobro smo prošli, i hranjenje je bilo zabavno. Sledeća stanica je bilo polje jagoda koje se takođe mogu odmah jesti. Dečiju radost smo delili i mi i pas Fenek, koji je preskakao i leje jagoda i nas.

Put nas je dalje vodio do starih maslina, prostora gde dolaze školska deca na izlete, pored ogromnih statua i natpisa razne simbolike, pa ko razume – shvatiće😊. Meni se najviše dopala udobna fotelja na sred livade, i da je vreme bilo lepše, zamolila bih porodicu da me ostavi tu i dođe sutra po mene i ponudila sve moguće i nemoguće zauzvrat, ali kiša me je odvratila. Pošto ništa ne izgovorih glasno, imam keca u rukavu za sledeći put.

U povratku smo posetili i prodavnicu, gde se prodaju i proizvodi sa farme, ali i drugi organski proizvodi iz celog sveta. Neki su se bavili ponovo jagodama a neki smo gledali zaljubljeno u mladi vinograd i zamišljali jedan isti takav nešto severnije u široj ravnici…

Nedelja nam je počela standardno: Liturgija u crkvi Sv. Nikole u Valeti, koju nam braća grkokatolici s ljubavlju ustupaju na korišćenje. (Inače, međureligijski život na Malti ima veoma lep razvoj, o čemu će biti više reči u nekom od narednih tekstova.) Posle bogosluženja i kafe u crkvi, krenuli smo na kafu pored mora, pa na rođendan kod kuma Vasilija. Naš kum Vasa živi multikulturalizam u svakom smislu, šta me posebno raduje i nadahnjuje. Po ocu je Albanac, po majci Srbin, po rođenju Crnogorac, odrastao je u Crnoj Gori, a živi sa Filipinkom. Pravi je domaćin koji voli da ugosti a ne zna se ko bolje kuva: on ili Kuma, ko bolje sprema ribu, zavija sarme i od najčudnijih delova životinja ume da napravi čorbu. Njihova kuća je Dom pun ljubavi, smeha i raznih mirisa u kojoj je svako slavlje posebno i ima duh univerzalnosti. Gosti su uglavnom sa svih strana, kako i red nalaže, čuje se raznorazna muzika, jezici, a smeh i šala su neizbežni, pa kad čovek ode kući posle jedne takve gozbe, smeška se, onako za sebe, barem još dva cela dana. Ovaj put smo slavili Kumov rođendan, a pošto je vreme pred oba Uskrsa, spremalo se uglavnom posno, mada je Kum čovek širokih shvatanja, pa je spremao i meso, čemu su se deca posebno radovala. Kum je vrsni ribolovac, te je nabavio neverovatno ukusnu ribu, koju je spremao na razne načine, da smo i mi koji je ne jedemo rado bili fascinirani.

Pored nas iz Srbije, bili su gosti iz Gane i sa Filipina. Mi smo došli prvi, a Filipinci poslednji. Ne znam koliko ih je bilo, ali su se lepo svi smestili oko trpeze i u dnevnoj sobi, načičkani jedni pored drugih, veselo crvkutali i smejali se. Reko bi čovek: veseo neki narod, zaista. Naše devojke već poznaju neke od Filipinki, pa su bile u naručju tih prelepih i nasmejanih žena, sjajne kože i kose, kojima nije bilo teško da posle napornog radnog dana, jer svi oni rade skoro bez slobodnih dana, pevaju sa decom i igraju se koječega. Atmosfera puna radosti i neke neverovatne energije ispunjavala je staru maltešku kuću od poda do visokih plafona, a ja sam bila ganuta kao kada u našoj Kući odzvanja život u sličnom maniru. Kum i Kuma su bili presrećni a Kum je ponavljao da mu je ovo najlepši rođendan u životu. Vala, i meni i Nati! Site smo se ismejale i izigrale. Tu su bili i dragi Rakići, koji uskoro odlaze dalje u svet, i ovo je bio kao neki mali oproštajni skup do sledećeg susreta. Naša malteška Tetka je neizbežna i rado viđena u Kumovoj kući, a mama Mica i mali Đoje su naša draga ekipa, bez koje neđelja nije neđelja, što bi reko Kum Vasa. Nažalost, nemam nijednu čestitu fotografiju, jer sam se stalno kikotala i sve koje sam napravila su uglavnom za nepokazivanje.

Meni, nekome ko mnogo vole svoj mali ušuškani život sa pokojim „burnim“ vikendom, ovaj susret je bio svet u malom, onakav, kakvog ga jedino priznajem i prihvatam. Susret u punoći i radosti pred Najveći Praznik Pobede Života.