Обе робне куће памтим из најранијег детињства када смо у Параћин одлазили као гости, а Мајка је увек имала нешто тамо да „погледа“, па смо Тата и ја проводили време у приземљу где су били коњићи и слонићи за јахање. Чини ми се да бих до у детаље могла да опишем све три „дечије радости“ које се клате напред назад ако убациш кованицу од динар или два. Када смо се касније преселили у Параћин и сама сам често ишла да тамо „нешто купим“, углавном неки поклон или нешто друго потребито. Волела сам да базам по тим великим просторима, удишем мирисе нове робе, а посебно сам волела спрат, не сећам се да ли је био први или други, где су се продавали теписи. Мирис нових тепиха ми је био посебна радост. Она врста радости коју нисам могла ни са ким да поделим, али када сам касније сазнала да и моја Прва Другарица из детињства воли мирис нових тепиха, лакнуло ми је. Но, то је детаљ из друге приче…
Сећам се да је „Шумадијска“, како су је Параћинци, а ја то прихватила, скраћено звали, била некако жућкаста а „Београдска“ беличаста у мојој глави одувек. „Шумадијска“ је била дуго година место за сусрете са Иваном и Неном, одакле бисмо ишле у град, и неких много емотивнијих састанака и растанака. Једна од најлепших успомена везана за параћинске робне куће је слика омиљене ујне Драгице, која има златне руке за плетење, и одувек је умела да исплете шта човек може да замисли, како стоји испред излога једне од поменутих објеката, са све иглама за плетење и вуницом у рукама и копира ранфлу са неког од изложених џемпера. У робној кући јој нису дали „да испочне“ мустру, како би она рекла, па је изашла напоље да то уради. Увек се слатко насмејем тој слици, јер ме на чудесан начин повеже са лепим делом детињства у Параћину, али и подсети на шок када сам схватила да се селидба из Бачке у Поморавље огледа у чудним речима и свакодневним ситуацијама које су ме добрано брусиле…
Кад бих ушла у „Шумадијску“, запахнуо би ме топао ваздух прошаран мирисним нотама из парфимерије која је била десно од улаза. У једној плиткој и високој комоди иза пулта налазили су се парфеми, козметика, шминка, препарати за негу косе и све што је једну тинејџерку могло да привуче. Сатима сам могла да разгледам производе иза стаклене витрине и да уживам у маштању како све то имам и користим. Остављала сам радо тамо део свог месечног џепарца и била јако срећна кад обрадујем Мајку нечим лепим шта јој, као, треба. Наравно да бих касније то исто и „позајмила“, али то није умањивало моју радост да сама одем и купим нешто у оном миришљавом облаку. Радо се сећам тих дана, јер ме асоцирају на време када новац није био главна тема, а опет га је и било и небило довољно.
Робне куће у малим местима биле су и простори где се могло видети „шта је у моди“ у датом тренутку. Лично сам се ту информисала о „моди“, коју сам одувек волела да пратим и „пратим“. Једне зиме, негде у другој поливини 80-их, биле су популарне „вриштеће“ боје. Нисам била фан тих упадљивих флека на улицама али сам хтела да некако будем део „девојаштва по последњој моди“ и тако сам отишла у „Шумадијску“ да купим вуницу да ми ујна Драгица исплете неки џемпер са рукавима у виду слепог миша, како је тада, је л’ те, била мода. У поменутој парфимерији, на врху полице са парфемима и шминком, била је велика реклама за вришетеће џемпере: фотографија близнакиња кратке плаве косе у сличним џемперима у две боје. Једна је имала црно-пинк, дречаво пинк, а друга црно-жути, дречаво жути. Дуго сам се мислила који ми се комбинација више свиђа и која би ми лепше стајала, али нисам могла да се одлучим. Обе су ми биле подједнако одбојне. На крају сам отишла до рафа са вуницом у облику саћа и дуго посматрала шта има у тим рупама. Сећам се да сам се на крају одлучила за неку обичну тикризну боју, јер вриштеће, ипак, нисам могла да поднесем. У џемперу немодерне боје отићи ћу неколико месеци касније у свој први излазак са рођаком Ц. који сам веома детаљно описала у дневнику, као и поменуту „муку“ на тему боја.
Моја боја одувек је и заувек жута. Сунчано жута. Жута која озарује, обасјава, греје, жута која оставља без даха у сваком смислу. Жута коју, или волиш, или ти не стоји лепо, али ниси равнодушан према њој. Боја поља сунцокрета у равници која изазива бол у грудима и налива сузе у очима, тек тако… Што би Милош рекао једном речју: „Лела-жута“. Е, та, и ниједна друга. Но, боја коју никада нисам могла да „сварим“ била је и остала тзв. пинк и све шта се подразумева под тим. Никако нисам успела да схватим шта има у тој боји привлачно. Шта поручује? На шта тачно асоцира? Шта поручују особе које је носе? Шта једна одрасла особа има да тражи у пинк… Сећам се да су моја прва озбиљна размишљања на тему пинк била у гимназији када сам схватила да моја драга Разредна, коју сам ного волела и ценила, шта се није променило до данас, веома воли да носи пинк. Никада то нисам успела да схватим. Тако лепа и паметна жена у пинк?! Временом сам ублажавала свој суд о бојама, престала сам да се бавим шта хоће ова или она варијанта розе да поручи, и понекад преварила себе и жуту са неком розикастом (али у комбинацији са „веселом“ браон или још веселијом тегет). Од свих чланова породице пинк толеришем и лаванду, јоргован, све те лилкасте и лилаве, али и цвекласту боју цикламе. Сандра је волела цикламу, па ми је драга, јер сам волела и волим Сандру. Са класичном пинк се никако не зближих. О пинк у ентеријеру нећу ни да мислим. „То тек не волем.“
Кад сам сазнала да је једно од близанаца које носим девојчица, прво што сам помислила била је боја. Нисам могла да замислим своју бебу у пинк или розе бенкици или хаљиници. Кад сам сазнала да је и друга беба девојчица, посумњах да ћу се са том пинк „ћерати“ и даље кроз живот, али се и обрадовах прилици за мегдан: она или ја. Бебе Василиса и Кира биле су углавном у белом, жутом, тегет, плавом, зеленом, упркос наваљивању баба и „хватајућизаемоцијеудатомтренутку“ предлагању биолошке тетке да попустим макар њој за љубав. Једноставно нисам могла, али сам слутила да Кира вуче на ту страну. „Кад њих две буду биле свесне боја и саме буду тражиле да им купим нешто у одрешеној боји, пристаћу. Док их сама облачим, јок!“ била сам одлучна. Мислила сам да ће проћи гооодине док не дође до тога да девојчице саме затраже нешто у некој боји. Искрено, желела сам да тако мислим. Временом смо добијали гомилу гардеробе у боји коју нисам волела, али сам пристајала на поменуте варијанте лаванде, лила или јоргован, и некако је увек Кира носила те стварчице. Није ни чудо да је са две године изјавила да воли пинк. Као да ме је гром ударио и изазвао звоњаву у глави: Кира воли пинк! Па како васпитавам ту децу, запитах се једне ноћи? Па укус се гради од малих ногу! Кира воли пинк! Па откуд сад тооооооо?! Кира воли пинк! Требало је да заборавим ону глупаву рекламу за џемпере у „Шумадијској“!… Василиса је одмах рекла да воли „јејов“, али и „грин, блу и кобјаги јејов“ (наранџасту и све што вуче ка тој породици) и утешила мајку занавек.
Прво наше летовање у Хоргошу, откако су се родиле, било је у знаку боја, јер су тада увелико причале и знале све боје, додуше на енглеском. Повремено бих их питала које је боје ово или оно, а оне одговарале, и ако би рекле погрешну боју ја бих као драмила а оне се забављале и кикотале са све оним: „Хајде аген!“ Једном приликом, по повратку из шетње док смо улазиле у двориште питам девојке: „Које је боје наша лепа кућа?“ „Пинк!“ Одговара Кира већ код речи „боја“ не погледавши ме.
„Али Киро, па како пинк? Па није пинк, погледај је молим те!“ Рекох искрено тужним гласом са све гримасом на лицу. Ух, у срце ме погодила. Кира ме погледа својим сањалачким очима и озбиљно ми рече:
„Али мама, Кија воји пинк.“
Са том чињеницом се истог тренутка помирих, сродих, не опирем јој се више, не иритира ме. Не колутам очима кад Кира изјави да има „пинк ајз“. Не, ја то прихватам стоички, ја сам једна свесна и будна мајка, понављам најновију мантру.
За Киру пинк значи „лепо“, значи „Миника“, значи „омиљено“. Има нека девојчица у школи коју много воли, не зна јој име, али је зове „пинк дивојчица“. Пинк је боја Мини Маус, коју Кира много воли. Ако јој дам чашу која није пинк, Кира обавезно напомене уз најслађи осмех на свету: нека ово буде кобајаги пинк.“ И ја се увек уз осмех сложим: „Нека буде!“ Не правим гримасе, не питам се шта ме снађе, не кукумавчим. Смејем се. Живим са тим и чекам да прође. Знам да ће проћи, али оне две „цице“ са рекламе за џемпере из „Шумадијске“ ми не пролазе годинама. (Никако да се ратосиљам те слике.)
Кира повремено добије нешто пинк и од мене, али се трудим да буде више циклама или лаванда, прљаво розе или јеееедва приметно розе. Она прихвата све са радошћу и учи ме да то не мора да буде толико важно. Да може да буде и кобајаги. Научићу то и ја једаред, мислим се, док бирам најлепшу шећер-розе хаљиницу за моју „пинкушицу“.
Сви текстови
Кување
Они који ме добро познају, знају за моју одбојност према кувању. То не кријем, јер је истина која би кад тад би испливала на видело. Сматрам да човек треба све да ради из љубави, јер ће тај „посао“ једино тако бити успешан. Спремање хране поготову. Да се разумемо, кувам својој деци редовно, тј. у нашој кући једе се кашиком. Но, ако икако могу да бирам, кување препуштам ономе који то заиста воли и уме да ради, а ја се бавим вешом, хигијеном стана, терасе, дворишта… Одувек је тако у нас двоје.
Мајке воле да деца личе на њих у сваком смислу, али ја најискреније желим да су моја деца ово са кувањем наследиле од оца или ујака, који је професионални кувар. Када су наше девојке прошле године код пријатеља виделе дечију кухињу и залепиле се за исту, одлучила сам да подржим ту љубав, јер желим да уживају и у кувању. Првом приликом смо им је купили и баш воле да се играју кувања. Додуше, и ја сам се као дете играла са шерпицама и лончићима, па се није уврежило, али добор сад.
Данас видим да моје двогодишњакиње нешто подуже прчкају по својој кухињи и сва одушевљена питам
„А шта сте лепо данас скувале?“
Ћуте.
„Јесте ли нахраниле меду, видим да су шерпице на шпорету“, упорно настављам. „Сигурно нешто лепо мирише, а?“ већ сам досадна и сама себи.
„Чај“, одговара Кира кратко.
„Како само чај? А супицу? Ону са звезицама, коју вам мама кува?“ помало разочарана настављам да запиткујем .
„Чај!“ сад већ одсечно и гласније одговара Кира и ради нешто од чега не подиже поглед.
„Значи, само чај?“ опет питам у неверици.
„Дааааа!!!“ викнуше обе у глас.
„Добро, де, може ли један чај молим вас?!“
КомАнда
Сваки пут кад наша деца, а Петрове (двогодишње) ћерке, неће да спавају преко дана (а бауљају од умора и кмезе се због сваке ситнице, a ја сам стрпљивија него икада у животу) сетим се једне ситуације од пре више од десет година, када нисам ни помишљала да ћу бити мајка. Да се разумемо одмах на почетку, овде није поента приче о вредновању било чијег начина васпитавања, већ о мојим слабостима. Елем, седимо на некој слави, гости из разних градова али и друштванце из Параћина које нисам дуго видела, а баш сам им се обрадовала (јер на концу свега волим дух Поморавља, све са бритким умом, и још бриткијим језиком, па све зачињено, углавном, преком нарави). Будући да је моја Мајка из тог краја, а ја тамо провела део живота, блиско ми је све то и увек се слатко насмејем са тим мојим „земљацима“. Реч о овом, реч о оном и дође на ред и тема деца. Већ сам мислила да се пребацим на прелепу терасу, јер то није било ич поље мог интересовања, али ме нешто заустави. Главна јунакиња била је извесна Јелица која је имала два лепо васпитана и драга детета од, рецимо, 10 и 8 година, сва је била брза и способн и по свему би човек рекао да држи све конце у рукама. Прича она, тако, о васпитању, дневном распореду и свему о чему бих ја сада причала са себи сличнима.
„Ја кад седнем да попијем кафу, не смеју ни да ме погледају, а камоли да ме нешто питају. То је мојих 5 минута и то не дам никоме, а то они доообро знају. Нека раде нешто своје“, изричита је била.
„Је ли, Јелице, а како ти спавају деца?“ пита неко сав радознао и одушевљен лепо васпитаном децом.
„Шта, бре, како спавају, па на комАнду?!“ севну Јелица очима на параћинском а слушаоци ућуташе.
Стварно не знам зашто се сетим ове приче увек када моје девојке неће да живе по дневном распореду који 10 дана ферцера, али 11. јок??? Море, комАнду ћу да увЕдем, да ви кажем љуЦки!