Има људи са којима се не виђам често, нити дописујем, а искрена да будем, ни не сетим их се често, али они су ипак, некако, свеприсутни у мом животу. Но, кад дође час физичког сусрета, ништа им не морам објашњавати, они све знају и све разумеју. Захвална сам што имам такве људе још увек, у овим зрелим годинама и под новонасталим околоностима, кад човек више нити жели, нити може, а свакако нема ни времена да га губи са онима који му не леже. Једини „проблем“ који имам кад се са тим блиским душама сретнем је тај што се још више упијемо, па су још присутнији него икада, па још више боли раздвојеност…
Са Маром сам се дружила веома ретко и недовољно, иако смо се одувек добро разумеле и много волеле. Познајемо се из земунске црквене заједнице, одакле је и велики број људи које познајем и са којим сам се дружила у Србији. Нас две смо биле једна другој одлично друштво за концерте, позориште и кафенисање. Сваки сусрет био је мали празник на којем смо размењивале лепе мисли које нам се дешавају, а о мање лепим нисмо причале. Сваки сусрет био је свечаност, и то од оних свечаности на које се без броша не иде и на којима се очи увек светлуцају од суза. Сећам се таквих суза када сам јој уз једну јесењу кафу рекла да смо трудни и да носимо близанце, као и каснијих суза, када сам јој рекла да се селимо из Србије. Различите сузе, а опет су исто говориле.
„Купили смо карте за сајам у Амстердаму. Одлазим у понедељак ујутру и враћам се у петак око 15. Долазим право кући. Хоћеш ли моћи сама? Позови неког да ти се нађе…“
„Наравно да могу сама“, рекох као из топа.
Даље речи није чуо. Моја деца, мој проблем, помислих механички. Откако сам сазнала да ћу имати близанце, било ми је јасно да ће ми стално требати помоћ. (Поготову што сам остала сама месец дана након што сазнадосмо радосну вест.) Касније се то и потврдило: две руке су увек фалиле, ма колико људи да је било око мене. Била сам и приморана и спремна да тражим и примим помоћ. Многи су се нудили несебично и „ускакали“ на разне начине да помогну. Био је то велики изазов за све актере, школа онолика. Но, изгурах, као што сам знала да ћу и тих пет дана да изгурам. Ма нема везе, све ће бити добро, завршавам монолг у глави и живим даље. Ако се сад упустим у разговор са самом собом, одох унедоглед…
Неколико дана након тога стиже честитка за славу од Маре:
„Максимовићи, срећна слава! Како сте, где сте? Треба ли нека испомоћ!?“
„Хвала, драга наша Маро! Добро смо, на Малти смо, славимо данас! Па кад већ питаш, треба. П иде на пут и било би супер да ми се неко нађе…“ То сам рекла потпуно опуштено и искрено, без сувишних емоција, преиспитивања, даљих питања.
„Кад је то и шта то значи?“
„Аранжман би био у 3. седмици новембра а Петар је од пон до пет на путу. Трошкове смештаја и хране сноси организатор. Обавезне активности само после 16х, кад се девојке врате из вртића, па док не легну, око 20.30, после тога, билатерални разговори са домаћицом уз неко винце и мезе. Искрено, више требаш мени него њима, тј. са њима могу све сама, али са собом не баш увек… Иначе, радим цело пре подне, тако да би имала доста слободног времена за разгледање Острва.“
„Организаторка, нема шта… Добро. Да видим за карту и питам „газду“, па ти јављам… А што се тиче разгледања, то је само камен, а камен ко камен, ниђе он неће, ја сам жељна нас, камена има на све стране. Нисмо се виделе од јануара…“
После неколико дана.
„Јелка, види, могу да дођем. Свиђа ми се и програм. Једва чекам тај део увече, па да ме онако „немачки“, али топло сестрински, испреслишаваш. И реци, да понесем шал или шорц, тј. какво је време? Овде зазимело увелико.“
„Дивно! Хвала Богу, хвала Ти! Време је лепо. Преко дана ти треба кратак рукав, јутра и вечери прохладне. Нека танка јаша, марама око врата обавезна, све остало имам ја. И молим те, без броша на Малту не крећи, хахаха! У недељу стижеш?“
„У недељу поподне, таман на кафу и мехку. За брош не брини, хахаха!“
„Макииииииииииииииииииииииииииииииииииииии!!! Хвала до Неба! Него, имам за тебе теренски посао који треба да обавиш пре него дођеш: Да се видиш са Ацом, Нелом, Светланом и мојом кумом, да обавиш све неопходне разговоре, да ми после све лепо реферишеш. Не могу да их похватам никако, свашта им се нешто дешава, ја необавештена и далеко, а све ме занима.“
И тако оде Петар у Амстердам а Мара на Малту. Наше девојке је одмах прозваше Ивана, јер смо са једном Иваном имали слична дружења и у Србији и на Малти, и једва их убедисмо да је она Мара а не Ивана. Додуше, по духу су исте, то деци није промакло, обе смо прихватили као тетке најрођеније, обе црнке, веселе и насмејане. Деца све знају, а да то ни не знају, матори увек мисле да све знају. Након што смо их убедили како се зове нова тетка, постала је МаВа. Мара је тетка од искуства. Она тетка која још увек нема своју децу али има троје „теткине деце“ и све већ зна: кад да прискочи у помоћ и кад да се повуче, кад да нешто каже, или кад да се прави да ништа није чула. Иако сам и сама била прво тетка, па тек много касније мама, никада нисам стекла ту вештину као Мара. Ја сам била тетка која је главна и која другачије не уме. Сад сам много захвална брату и снаји што су ме трпели такву. Катарина и Ика би ме волели свакако и свакакву, али једноставно, нисам умела другачије.
Дани са Маром су били дивни. Ујутру би се, мученица, будила са нама у 6.30 али није излазила из собе. Није хтела да смета, јер зна да сам незаустављива попут вихора у рутинским операцијама као што су свакодневни ритуали. Немогуће је било не чути нас, јер сам сама паковала храну и све што иде уз то за вртић, будила девојке неком пригодном песмицом, што није баш увек било тихо, облачила их, доносила млеко, односила ноше у купатило, обувала их и увек по нешто заборављала и враћала се. Кад бих се вратила кући, Мара је већ насмејана пила кафу у кухињи и чудила се како одмах прионем на обилан доручак, тј. како тако пуно једем. Да имам проблем са килограмима, имала би и она са мном после таквих изјава, рекох јој, али овако је све ок. Слатко се насмејасмо. Након заједничке јутарње кафе ја сам се повлачила у радну собу а Мара у своју собу или је одлазила у шетњу. Онако смирено, опуштено, на „Марин начин“, без грозничаве потребе да се „нешто“ види или да се што пре услика, или да што пре обавести свет о новоосвојеној тачки. Поподне бисмо се састајале у стану кад доведем девојке из вртића. Играмо се, гледамо цртани, вечерамо заједно а онда ја у купатило да окупам децу, а Мара у кухињу, да је распреми. То јој нисам тражила, нити бих, но, Мари човек не мора ништа да каже, са Маром све то иде некако спонтано. Кад девојке заспу, зборно место била је дневна соба, уз обавезни асесоар: винце и мезе. Тек тада почињала је главна сесија која би трајала до касно у ноћ. Све смо претресле. Сва питања, све дилеме, мало у прошлост, мало у будућност, али је тај тренутак да седимо заједно и потпуно отворено причамо био је и остао ненпроцељив, неописив, ненадокнадив. Садашњост заувек. Два преподнева смо искористиле за Валету и оближња места. Ручале у башти једног ресторана у древном граду и пиле локално вино у подне. За мене невиђени луксуз који не окусих, чини ми се, читаву вечност. Имала сам осећај да сам ја негде у гостима по први пут, осећала сам се полетно, узбуђено као на екскурзији, испуњено и безбрижно, као у девојачким данима (времену пре деце). Била сам захвална на Мари, на вртићу који моја деца воле, на Петровом службеном путу, на сунчаном новембру, на свему том од Бога датом…

Остала су још два дана до поновног растанка. Бежим од размишљања о томе. Имам доста посла и то ми је спас. Само да тај дан прође, после ћу лако, храбрим себе. Доручкујемо ћутке. После тога избегавамо се вешто, свака седи у својој соби, ја радим, она као чита… Шта више има да се каже? Расплакала бих се ако отворим уста да нешто, као, паметно кажем. Од погледа бих пресвисла. Зато ћутим и гутам. Ћути и она. Пакујем је ћутке, не даје ми никакве инструкције, разумемо се. Ех, кад би увек овако било, или да је увек овако било, мислим се. Поподне одлазимо у вртић по девојчице, ћутке такође. Њих две су раздрагане и кикоћу се у колицима, играју неку њихову игру коју овај пут ни не покушавам да растумачим. Немо их посматрам. Плашим се да ћу заплакати ако им нешто кажем. Гурам колица и срећна сам што тренутно имам нешто да радим. Не идемо у паркић, јер дува ветар, већ право кући. Имам часове и поподне, добро је, тешим се. На улазу у зграду Кира показује прстићем у небо:
„АвиОн, мама! Иде код бака Јајке!“
„Да, оде“, кажем тихо.
„Баба Јајка, хајдемо сутра у Когош!“ предлаже Васка а ја се распадам у прах.
„Хоћемо, сутра у петак“, каже баба шаљиво као и увек, али овај пут не могу да се насмејем.
Не волим растанке. Никако да научим да их посматрам као почетак сусрета. То се учи, а ја ту лекцију нешто предуго учим. Или је то мало теже научити када су Мајке у питању?

 

Скакутала је раздрагано између два омеђена, још увек ненастањена гробна места и тим поскоцима пркосила упорној тишини каква је могућа само на гробљу. Није правила превелику буку, већ таман довољну да ме надолазеће мисли не прогутају заувек. Зубато мартовско сунце играло се у њеној светлој коси и притом спуштало низ локне као низ тобоган. Из те игре би се повремено искрао риђи одсјај који ме је подсећао на његову браду. Црна коса коврџава, риђкаста брада и тамно зелене очи, понових као да се присећам слике, као да је не гледам свакодневно, као да није усрцена заувек. И она је наследила то риђило од њега, помислила сам сетно. Било је прохладно као и оног марта, сад већ много година уназад. Као, уосталом, сваког марта када бих дошла на ово место. Дрхтала сам од добро познате студени изнутра и нисам могла да дочекам да се све ово заврши и да се нађем у топлој, познатој соби, у познатим мирисима, са познатим гласовима и подједнако тешким мислима сваки пут. Он није на овом хладном гробљу, већ је тамо где сам и ја, увек и свуда, понављала сам своју молитву тешећи се. То је била за мене истина, једина прихватљива.
После тих мисли, као лопов ухваћен на делу, кришом погледах Мајку. Бавила се распремањем ствари које смо донеле. Била је погнута, подлактицом леве руке ослањала се на леву надколеницу и постављала на гроб разне ђаконије, имајући притом болни грч на лицу. Деловала је љутито, а ја сам осећала сав њен бол који никада неће престати. За њу Он је сада овде и не бих се ни у лудилу усудила да јој тврдим супротно, чак ни да је тешим. Поготову сада, док све ово ради, јер је такав ред, размишљала сам само да бих контролисала надолазећу бујицу осећања. Споља сам ћутала и даље, изнутра је ипак почео да се одвија убрзани филм, без реда и поретка.
Свесна сам да ћутим, да сам на Текијском гробљу у марту, заплетена у испреплетене мисли мислима и да тонем све дубље. Добро познат сценарио. У очајничком покушају бегства из тих познатих дубина окренух главу и видех најлепши призору на свету: риђкасу главицу која скакуће и за себе нешто ћућори. Мисли се као по команди престројише ка њој. Разведри ми се најпре у глави. Толико љубави у мени пробудило је рођење тог бића и толико радости ми је донело учествовање у њеном одрастању, и тако лако закрпило ону рупу која ми се отворила у срцу ономад у марту, да није било те туге коју мисао на њу није могао да победи, макар на тренутак. Весело, добро, радознало, паметно и помало луцидно дете, које волим необјашњиво и неописиво много. То је било као да сам са њеним доласком на овај свет поново добила део себе који сам изненада изгубила, део себе, који је нестао у тузи и болу, као да сам добила цео дом из којег сам давно отишла, а он се после тога обрушио…
Наједном је застала, окренула се ка мени као да је чула да о њој размишљам, као да је чула тупо и болно гутање кнедли и грч у грудном кошу и доњој вилици, погледала ме је право у очи и кроз осмех шеретски питала: „Је л’ ме волиш што сам луда?!“ Уста су ми се развукла у осмех, очи замаглиле од бујице суза, грло стегло, али сам успела да тихим гласом испрекидано изговорим истину: „Само те волим…“ У себи наставих: „Увек и свуда, и свакакву. Луду, обичну, веселу, плачљиву, поспану, и кад не можеш да заспиш…“ После тих речи отвори ми се у грудима неки понор и повуче са собом сву тренутну тугу, тескобу, сузе и онај грч болни, и ја прогледах поново. „Теткааааааааааа, смеј се!!!“ нареди она озарена и ја се коначно цела насмејах и заплаках сада гласно и загрлих је тако снажно да се сама изгубих у том загрљају који лечи. „Љубави…“ прошапутах у мислима да она то гласно чује и понесе са собом свуда и заувек… Можда коначно превладах март, помислих наивно, погледавши у већ пожутелу овалну фотографију у белом мермеру…

Сваке године, на концу марта осетим олакшање, јер мартове не волем, јер ме боли сваки, јер…ето… Сваког 28. марта сетим се моје драге Емилије М. са којом сам делила неколико дивних година студентског живота, а онда је један вид тог односа, онај физички, нестао и заувек се преселио у мој унутрашњи свет, срце, душу… Не могу да се сетим ни њеног новог презимена, ни дана када смо се последњи пут виделе, али памтим Њу, памтим да се удала за једног Ивицу којег је много волела, да је ћерци дала име Теодора (и да сам ја истог момента из посебног пијетета одустала од истог, не поменувши јој да сам то име усрцила), да је тежину живота носила на један посебан начин, и да је умела да ме насмеје у најтежим тренуцима, а оних година их је било поприлично… Нека оде овај март и нека ми се врати Емилија, ма колико сад била другачија и нова.

Срећан Ти рођендан, Емили!

Деда Аксентије је био столар. Мој Отац столар-тапетар (тапетар значи: кад би направио кревет или фотељу, сео би за машину Мирну и сашио и мебл и јастуке и све што иде уз то), рођени брат је столар, и једна рођак Неша. Јабланови су некако окренути обради дрвета. Памтим да је Отац правио намештај и за нас, а не само муштеријама, како то обично бива са занатлијама, и да је увек све фарбао у „тамно махагони“. Та боја ми се урезала у мозак и увек сам је везивала уз рукотворине од дрвета. Прво сам то прихватила као нешто најнормалније. Онда ми се наједном више није свиђала, али нисам имала у глави неку другу. Трагајући за том „неком новом природном бојом за дрво“ под у првој соби коју смо Петар и ја реновирали, сада већ давне 2001, офарбали смо у плаво. Лепа нека плава, као океан. Временом смо сређивали разне станове и фарбали свакојаке дрвене комаде намештаја, ја све трагајући за „том неком бојом“, а Петар све ме подржавајући у томе трагању. У последњем београдском стану већи део намештаја био је од дрвета али у две боје: светлој и тамној. Сећам се, када је Ката први пут била код нас и осмотрила ентеријер, стручно га је оценила оштрим оком шестогошишњег детета из столарске куће: „Тетка, ти баш имаш неки дрвенкасти укус.“
Након океанско плаве, заљубих се у белу. Бели ентеријер ме је опчинио, и та опчињеност још увек траје. Када смо почели да обнављамо нашу хоргошку Кућу, одлучила сам да дрво фарбамо безбојним лаком и да све што може да остане у природној боји, остане, а све што не може – постане бело. Тако и би: спаваћа соба је бела од пода до плафона, рестаурирани креденац у трпезарији је беличаст, врата бела, кухиња у боји дрвета и тако редом… У међувремену сам из београдског стана донела клупу и сто, који су нам стајали на тераси и служили нас годинама, као и гомилу других „дрвенкастих“ ствари. Када смо их купили, били су махагони боје. Добро, нека, мислила сам тада, нешто су ми баш „легли“ па сам их купила, али првом приликом кад их будем фарбала, постаће бели. Та прилика је ово лето, јер су се и они преселили у Хоргош, као и гомила других дрвених ствари. Јутрос, сабајле, поранила Аница, и кренула да фарба и све ме неке мисли опхрвале, сва сам нешто плачљива: па детињство, па Мајданпек, па Параћин, па баба Вида, па Тата, па деда… и као резултат – клупа и сто добише ново рухо: „тамно махагони“…
Не сећам се ни ко је од нас двоје, а ни када, купио ту фарбу, само знам да је за дрво, некако најлепше да буде у природној боји, можда баш у овој.

Кућо моја из љубави граћена
И с љубављу обновљена
У мислима деценијама посећивана
Сећањима окићена
У сновима цртана
Кућо моја успомена пуна
Небом испуњеним душама драгим
Заклоњена
И истим небом омеђена
Сузама ти прозоре опрах
Али погледе кроз њих сачувах
Подове замених али бат корака оставих
Да одјекују у дугачком ходнику
Кад се вратим са пута далека
Кућо моја жута као сунце
Са мирисом босиљка и тамјана
Са мирисом старих шустикли из креденца белог
Са мирисом сламе са безбрижних Божића снежних
И комшијских дуња на ормару
Одзвањају песме под старим црепом где се наталожила слама и перје голубова
Као године твога постојања
Мирише песак у башти где се шета
Бабина кецеља плава
Шкрипи капија да радосно најави госте
Да ми срце порасте и искочи из груди
Да тебе Кућо моја загрли
И у тебе прихвати све које волем
Кућо моја из љубави обновљена
Која ниси грађевина
Већ кутија успомена
Дом и (с)мисао
Удах и издах
Надахнуће
Кућо моја која душу имаш
Која ћутке причаш и умеш да слушаш
Која чуваш успомене давне
Из тућине донете наде
Те у башти посађене крадом
Кућо моја умеш да ме пригрлиш и утешиш
И све моје лудости разумеш
Све речи немуште ил’ неспретно срочене
Све немоћи
Туге неизрециве
Све радости непоказане
Хвала ти што ме из недара својих не пушташ
Што ми говориш да је моје корење у том песку
У тој равници зеленој и непрегледној
Ти и ја смо срођене одувек и заувек
Поспи ме песком да га у коси понесем
Пошкропи ме водом из Тисе
Да ми у ноздрвама остане
Биће ми довољно да преживим до следећег сусрета

2018

Дугачак ходник је био празан, без иједног комада намештаја. Лево од улаза била су три велика прозора, на поду испод њих увек гајбице и корпе са сезонским воћем, и песак из винограда. Онај бели, најфинији. Мирис јабука, које је баба Вида звала „Циганчице“, остао ми је заувек у ноздрвама и данас када чујем реч „јабука“ појави се ниоткуда. Нисам их јела више од три деценије. Не знам ни да ли још увек постоје.
Мала соба у којој смо увек спавали била је на крају тог дугачког ходника. Имала је два прозора: источни, који је гледао „надвориште“ и јужни, који је гледао „наулицу“. Овај други имао је беле шалукатре које ће моја Мајка приликом селидбе понети за Параћин из непознатог разлога, а ја их вратити 35 година касније с јасним разлогом: да се намонтирају поново. Лево од врата била је браон каљева пећ, поред ње, а испод источног прозора један кревет, испод другог прозора други кревет, десно од врат креденац резеде боје и четвртасти високи сто са доњом полицом. На столу је стајао бокал са водом, прекривен шустиклом, и чаше, ако ноћу будемо жедни. Слична композиција стоји на фрижидеру у трпезарији док ово пишем. Ја сам спавала у кревету испод прозора доулице. Чело ногу била је велика икона Св. Тројства: Отац, Син и Свети Дух, представљен као голуб. Пре него угасе светло и заврше своје разговоре Мајка и баба Вида, могла сам да посматрам ту огромну слику упечатљивих боја. Отац је имао дугу седу браду и дугу седу косу и уливао ми је поверење. Син ми је био такође драг, али сам Oца увек некакао више волела. Исту такву икону ћу купити много година касније у једној старетинарници у Кањижи, једва је углавити у гепек и причати са њом на путу до Хоргоша. Сита сам се исплакала том приликом и не знам како сам се уопште довезла до куће. Ридала сам наглас, исповедајући Оцу са седом косом и брадом све што ми је тада лежало на души…
У тој соби била је и мала икона Св. Николе коју је баба Вида имала као успомену на своју породицу и девојачку славу. Сећам је се као кроз маглу. Мајка каже да је ту била и Св. Луција, која је остала када су се баба Вида и деда Сава вратили из избеглиштва у Србији (гле чуда, избеглице су били у Параћину, где сам живела много година касније), а за то време у њиховој кући била је смештена нека мађарска породица, такође избеглице, па је баби било жао да баци слику светитељке, ма чије вере била. Мајка каже и да је баби било много жалије то што су јој Кућу прекречили у зелено, те ју је једва вратила у бело. Ја се тих прича не сећам. Сећам се иконе Св. Јована из велике свечарске собе. Собе у којој се славила крсна слава откако је кућа направљена, 1926. године. Та танана фигура са исто тако танушним крстом била ми је увек лепа, али и некако превише крхка, па ми није деловала моћно као онај Отац. Моје представе о Богу дуго година су се заснивале на тим првим иконама које сам као дете гледала и упијала. Једва сам их заменила неким другим представама, а касније спознајама. Сећам се и танких књижица о духовном животу које је баба-тека Јудита из Новог Кнежевца дала мојој Мајци крајем 70-их са напоменом да се баш не хвали истима наоколо. Чувам их као највеће благо. Не хвалим се истима ни дан-данас.
Даклем, Св. Јован се у овој Кући није славио више од 35 година. Кад сам правно постала власница Куће, прихватила сам и славу, јер је то било прво шта ми је пало на памет кад сам узела кључ у руку. Исто тако нисам могла да дозволим да се Св. Јован не слави у мом окружењу, а то је и Мајкина девојачка слава и буди ми успомене из Поморавља, где су моја три ујака славила и имала другачије иконе и другачије обичаје. Славила сам у спомен свих оних који су у овој Кући славили и поштовали Св. Јована, у спомен свих мојих успомена из детињства, посебно мог Оца који је ову кућу волео више него иједну другу, шта ћу схватити много година после његове смрти.
Ове године (2018) сам први пут у Хоргошу на дан Св. Јована. Радосна и плачљива, ганута до дна свог бића, а опет полетна као девојчица. Са својим сам ћеркама, које су заљубљене у ову Кућу и њен дух, иако то од њих никада не бих очекивала нити их оптерећивала најинтимнијим сновима, и Мајком, која такође носи сећање на баба Виду која се сад радује што ће свечарска соба да буде пуна као ономад, и што ћемо помињати све њих живе у Господу а наизглед мртве. Стиже и кума из Београда. Као у оној песми…
Св. Јоване Крститељу помјани све уснуле у Господу, нека им опрости све, а нас живе охрабри да знамо шта радимо. Амин!

 

Нисам за то да деца спавају са нама. Наравно, увек има изузетних ситуација и тада немам никаквих ограничења, тада све може. Под тим подразумевам: болести, зачепљен нос или кашаљ, температуру, шта за последицу има то да буде једна другу и онда су нам јутра њањава и нервозна, дани несипавани и напорни.
„Мамаааааааааааа!“ пробуди ме нечији гласић из најдубљих дубина сна у које сам, чини ми се, пре секунд утонула. Устајем и одбауљам у собу наспрам наше. Врата на обе собе су широм отворена, светло у ходнику пригушено, тек толико да не би дошло до повреда родитеља по мраку. (Да, правило је да устаје онај кога зову, а Богу хвала, никад то није увек исти родитељ. Од чега то зависи, нисмо никада установили, али смо много захвални на томе.) Схватам да се неко преврће по кревету, да нешто није у реду. Схватим да је то Васка и да је она звала мало пре. Понудим ношу. Прихвата. После тога узмем је у наручје „као бебу“, то јако обе воле, мало подржим, љубим у чело, миришем јој косу, привијам уз себе и кад помислим да се умирила спустим је полако у кревет и сачекам који тренутак. Не помера се. Кренем назад у оне поменуте дубине…
„Мамаааааааа…“, опет исти позив.
„Ту, сам, хајде спавај, све је добро…“, шапућем, покушавам да је умирим. Нешто мрмља, не разумем је, преврће се, ако то потраје прети опасност да се и друго телашце покрене, па предложих:
„Хоћеш ли да те носим код нас?“ и само што изустих она скочи као у сред бела дана, зграби свој јастук обема шакама и потпуно свесно ми рече:
„Да, носи ме код нас!“
„Код нас“ је заспала истог момента када је спустила главицу на јастук и није се померила до јутра, тј. док је нисмо пробудили за школицу.

Ј: „Киро, баш си лепа.“
К: „Фаја мама, и ти си јепа.“
Ј: „ Хвала ти, то је баш лепо чути.“
К: „Јесте.“
Умиљава се као најслађе маче на свету, грлимо се снажно до сто неба, љубим је по целом лицу, коси… „Небо, где си?!” мислим се.
Ј: „Василиса, лепа си.“
Смешка се, ћути, забацује главу уназад. Држим је на коленима, лицем окренута ка мени, грлим око струка са 100 руку. Ћути и даље ширећи осмех по лицу и соби, док јој из очица искачу искре а јагодице се блистају…
Ј: „Шта кажеш кад ти неко каже да си лепа или да ти је нешто лепо?“
Драмска пауза траје, сад већ делује замишљено… Одједаред подигне обе руке у ваздух и победнички узвикну: „Дааааааа!!!”
Волим та два света различита.

Трудимо се да не вичемо на нашу децу, као и већина родитеља. Успева нам, углавном. У супротном, о’ма се извинемо и то се лепо прихвати и врати истом мером. Не викање, него извињење. Добро, понекад и дрекну једна на другу, на нас веома ретко. После тога пева се са осмехом песмица: „Мир, мир мир…“ (чији крај посебно волем: „Купус и печење, слатко помирење“). Свако вече пред спавање нас двоје анализирамо дан, тј. наше родитељско понашање: шта је било добро, шта није, шта ћемо исправити да следећи пут буде још боље и тако. Сматрамо да је најважније да смо свесни сваког тренутка који проводимо са девојкама и да ће наше данашње понашање бити њихово сутрадан. И стварно је тако. Тек кад дете проговори, родитељи чују себе кроз њега. Наравно, ако слушају.
Наше девојке  се играју углавном саме. Поделе играчке и улоге и крене нека лепа прича. Тако сазнамо шта је било у школи, ко је коме узео играчку, ко је кога гурнуо у школском дворишту па му је мис Џулија рекла: “Timeout! Go inside!”, али и неке наше речи типа: „Јао, какав сте швајнерај направиле од собе!“ Кхм, кхм, кхм…
Пре неко вече играју се њих две у кревету док таја припрема млеко а моја маленкост распрема собу и слуша, да не кажем прислушкује, како се играју. Прича се одвија на енглеском, тема је припрема за спавање а главне улоге имају танананаааааа: Миника Пинк, Миника Ред и Миника Мала. Тако се оне зову. Најпре се јунакиње игре спремају за купањац, па се пева песмица на немачком „Eins, zwei, Polizei…“ и на крају нико не оде у кревет, већ почеше неку нову тему која никако није нагињала ка спуштању енергије пред спавање .
„Стигло млеко!“ весело ће таја.
Игнор.
„Мачке, хајде да попиејте млеко, мац, мац, мац!“ покушава да буде занимљив.
Игнор и даље.
„Девојке, молим вас хајдете да попијете млеко, па да читамо заједно причу за лаку ноћ!“ сада је већ озбиљан.
„Everybody неће пије млеко!“ дрекну Василиса и настави са игром као да се ништа није десило.
Погледасмо се ћутке. Ефекат постигнут, добила је на времену, а ми тему за касније „заседање“.