Stolari

Deda Aksentije je bio stolar. Moj Otac stolar-tapetar (tapetar znači: kad bi napravio krevet ili fotelju, seo bi za mašinu Mirnu i sašio i mebl i jastuke i sve što ide uz to), rođeni brat je stolar, i jedna rođak Neša. Jablanovi su nekako okrenuti obradi drveta. Pamtim da je Otac pravio nameštaj i za nas, a ne samo mušterijama, kako to obično biva sa zanatlijama, i da je uvek sve farbao u „tamno mahagoni“. Ta boja mi se urezala u mozak i uvek sam je vezivala uz rukotvorine od drveta. Prvo sam to prihvatila kao nešto najnormalnije. Onda mi se najednom više nije sviđala, ali nisam imala u glavi neku drugu. Tragajući za tom „nekom novom prirodnom bojom za drvo“ pod u prvoj sobi koju smo Petar i ja renovirali, sada već davne 2001, ofarbali smo u plavo. Lepa neka plava, kao okean. Vremenom smo sređivali razne stanove i farbali svakojake drvene komade nameštaja, ja sve tragajući za „tom nekom bojom“, a Petar sve me podržavajući u tome traganju. U poslednjem beogradskom stanu veći deo nameštaja bio je od drveta ali u dve boje: svetloj i tamnoj. Sećam se, kada je Kata prvi put bila kod nas i osmotrila enterijer, stručno ga je ocenila oštrim okom šestogošišnjeg deteta iz stolarske kuće: „Tetka, ti baš imaš neki drvenkasti ukus.“
Nakon okeansko plave, zaljubih se u belu. Beli enterijer me je opčinio, i ta opčinjenost još uvek traje. Kada smo počeli da obnavljamo našu horgošku Kuću, odlučila sam da drvo farbamo bezbojnim lakom i da sve što može da ostane u prirodnoj boji, ostane, a sve što ne može – postane belo. Tako i bi: spavaća soba je bela od poda do plafona, restaurirani kredenac u trpezariji je beličast, vrata bela, kuhinja u boji drveta i tako redom… U međuvremenu sam iz beogradskog stana donela klupu i sto, koji su nam stajali na terasi i služili nas godinama, kao i gomilu drugih „drvenkastih“ stvari. Kada smo ih kupili, bili su mahagoni boje. Dobro, neka, mislila sam tada, nešto su mi baš „legli“ pa sam ih kupila, ali prvom prilikom kad ih budem farbala, postaće beli. Ta prilika je ovo leto, jer su se i oni preselili u Horgoš, kao i gomila drugih drvenih stvari. Jutros, sabajle, poranila Anica, i krenula da farba i sve me neke misli ophrvale, sva sam nešto plačljiva: pa detinjstvo, pa Majdanpek, pa Paraćin, pa baba Vida, pa Tata, pa deda… i kao rezultat – klupa i sto dobiše novo ruho: „tamno mahagoni“…
Ne sećam se ni ko je od nas dvoje, a ni kada, kupio tu farbu, samo znam da je za drvo, nekako najlepše da bude u prirodnoj boji, možda baš u ovoj.

21105645_216569695540400_2886638213898693581_n

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *