„Али смисао имају не само стварање и уживање; ако живот уопште има смисла, онда свој смисао мора имати и трпљење. Та патња некако спада у живот, као и судбина и умирање. Тек невоља и смрт обједињују људски живот у јединствену целину.“ В. Франкл
Будимо се без сата око 7.30, девојке ускачу у наш кревет и сви смо срећни. Хватам тренутак и захвална сам до суза.
- Па уопште није нам лоше на овом принудном одмору, кажем промењеног гласа мазећи их све.
- Није, али је лепше да смо у Хоргошу, тамо имамо двориште, мачке, комшијеи баба Мара може да нам дође увек да једемо заједно … – набраја Василиса а мени се плаче. Ништа ново, мислим се, проћи ће… Само да се не закачим за ову мисао, само да се не закачим за тугу која ме стрпљиво чека иза сваке три тачке у мојој глави…
Радим вежбе, мрзи ме, али се натерам скоро свако јутро. Понекад успем и да уживам у томе, понекад сам срећна као дете кад их завршим, понекад се осећам као победник, понекад као поражени док лежим на струњачи и правим се да сам у дворишту, мом дворишту… Као доста млађа нисам дозвољавала себи да „нешто не могу јер ме мрзи“, већ бих увек ишла управо у тај бој и излазила као морални победник. То је „Рајкина школа“, говорили би они који познају моју Мајку. С годинама ме тај ратнички набој попушта. Да л’ је памет ил’ нешто друго по среди, не знам, али знам да сам све ређе у окршајима са самом собом. Правим нам кафу и организујем да у радној соби читамо неко време, девојке би да гледају цртани, може и то данас на српском, сугерише Рајка у мени. Размишљам о трпљењу и о томе како оно јесте саставни део живота, како га има у сваком сегменту истог, овог малог, свакодневног, а камоли у животу о којем пише Франкл. Тешко се носим са насиљем у књигама или фолмовима и углавном избегавам да читам и гледам нешто тако, али се сада терам да читам и будем притом свесна својих осећања и да избегавам слике које ми се стварају после сваке прочитане реченице. Зашто сам тако осетљива?…
Након доручка стиже нам достава од Вање. Напаковала је за сваког понешто, ганута сам и радосна што овде имамо тако дивне људе, што градимо нашу малу заједницу, што нисмо усамљени. (Само да не мислим о Хоргошу сада, кажем себи и узимам да склоним веш). Дан је сунчан и идемо на кров да средимо тавански простор у који већ неколико година само товаримо. За неупућене: свака малтешка зграда има раван кров, који људи лети радо користе, нарочито увече, као простор за дружење (роштиљање) и уточиште од неподношљиве температуре у становима, али је и зими лепо искористити по који сунчани сат, а тек када сте у карантину. На већини таквих кровова има и понека одајица за одлагање којечега. Ја сам од оних људи-хрчкова, којима све треба. „Ти си притајена Мица-кутијица“, каже ми Вања кад јој поменух шта планирамо да урадимо данас. О, да, јесам, и сада ћу бацити све кутије које накупих и које ми баш требају! Девојке праве пикник са својим медом на једином сувом крају крова, мирис влаге не може ни сунце да надвлада, причамо о десет кишних дана у низу недавно и како смо страховали да ће се цело острво убуђати. Пакујемо влажне кутије једну на другу и спремамо их за расход. Барем се ђубре сортира, па човек има утисак да ради нешто корисно, чак и у овако небитним радњама. Одвајамо ствари за проследити даље, теглице и флашице иду овај пут дефинитивно у контејнер. Гледам кофере како чуче под најлоном и не дам мислима да се повежу са њима, срце ми, чини ми се, крвари… Ништа нам се није убуђало, констатујемо са олакшањем и силазимо у стан на ручак. Дивно је што имамо тај кров, скрећем мисли на другу страну. Петар прави малу гозбу, после које не могу нимало да прилегнем, већ морам на час, али закључујем како је неопходно да макар на ове две седмице уведемо обавезну заједничку сиесту од 15.30 до 17. После часа помажемо девојкама у учењу вожње ролера, које на срећу не траје дуго, јер је болно за леђа, али и њих две углавном говоре: „Пусти, сама ћу“, и кикоћу се све време, па читав курс пролази брзо. Брзо пролазе и вечерњи сати, али се не заносим да ликујем, већ сам будна и присебна. Тражим златну средину, тако лако и тако тешко достигнуту. Не бих да ме спопадну мисли, само ме чувај од мисли, Боже драги, понављам… После успављивања девојака, гледамо филм уз пиво, вино и тврди сир, шта нисмо радили зилион година. Није лош овај карантнински викенд…
