Дан први – петак

„Човек може очувати делић духовне слободе и слободног става према околини, чак и у тако страшним условима физичког и психичког притиска.“ В. Франкл

Петар је синоћ театрално искључио будилник уз коментар да је сутра први дан у последња два месеца како не мора да устане сабајле. Откако је кренула Школа српског језика и мој ангажман у њој, немамо ниједан дан када преподне можемо да останемо код куће, јер је Школа суботом, а недељом ионако одувек идемо у цркву, тако да се сво четворо навикавамо на то. Ја морам сутра да пораним, јер имам један час, кажем и радујем се што је то тако, јер не бих да се много опуштам, а девојчице имају онлајн школу. Ерго, устајемо до 8 свакако.

Сутрадан се будим прва, много пре 8 и припремам се за дан, као да је све нормално. Пошто сам нашла замену за Школу у суботу, Дијани предала да умеси колач за прву славу СОКЦа, док ће кума Оливера ионако носити жито по првобитном плану, за данас су ми остали само моји приватни часови и да направим списак шта све да урадим(о) на овом принудном одмору. Први пут смо, откако су се девојке родиле, заједно на дуже време, и то на Малти, а да Петар притом не мора на посао. Кад одемо у Хоргош, никада то не траје тако дуго и нисмо принуђени да седимо само у кући, мада бисмо неки то радо чинили. Карантин на Малти значи управо то: нема мрдања, проверавају и дебело наплаћују непослушност, пардон, несавесност. Добро, прилагодићемо се. Правим подужи списак и радујем се што ћу моћи да урадим гомилу ствари, коју не знам када бих урадила да је све нормално и уобичајено. Уврнуто је то, знам, али је тако. Уврнуто је све на тему ове пошасти и много тога ми је нејасно, али своје мисли усмеравам на друге, много лепше ствари. Сетих се неке изреке: „Кад ти живот понуди лимун, ти направи лимунаду“, те седох да припремим све шта ми треба за ово двонедељно испијање лимунаде:

  • Писати свакодневно дневник
  • Пребацити фотографије са телефона на лаптоп (последњи пут је то урађено 2018.)
  • Вежбати гимнастику и поподне
  • Средити мејлове
  • Пресадити ону биљку
  • Претрести све ормане и ципеларник
  • Очистити све собе детаљно, све ормане, све полице, гарнишле, лустере
  • Средити таван
  • Девојке да науче да возе ролере (стоје у орману скоро 18 месеци)
  • Погледати серију „Вере и завере“ (коначно на миру, све епизоде)
  • Спремити наставу за следећу суботу, наћи замену
  • Средити извештај о првих месец дана рада Школе и послати
  • Прочитати летос купљене књиге
  • Мађарски вежбати чешће
  • Радити мало на сајту СОКЦа (Андра преводи текстове)
  • Прегледати написане али необјавњене текстове за блог и објавити их (задњи објављен пре пола године)
  • Пресложити фијоке (све редом)
  • Рестаурација библиотеке
  • Рестаурација кумове комоде
  • Опрати школске ранчеве и све патике
  • Прегледати ципеле и гардеробу и одвојити шта је за расход
  • Опрати све прозоре, завесе, тепихчиће, подлоге…

Списак је подугачак, шта је и разумљиво, али ме радује чињеница да не морам све сама, да ћемо нас двоје доста тога урадити заједно. За почетак се договарамо да свако јутро уз кафу читамо сат времена. Себи бирам најпре Виктора Франкла „Зашто се нисте убили“, а Петру дајем „Освешћену породицу“ др Шафали, које нас чекају већ неко време. (Са др. Шафали смо се дружили слушајући њена предавања на јутјубу и одушевљени смо оним шта смо чули, те је најтоплије препоручујемо.) Око поднева нам стиже испорука славског кољива и дела славског колача, којима се сви радујемо а Св. краљицу Јелену Анжујску молимо да се моли за све нас који смо повезани њеним именом. Онлајн настава протиче одлично, Петар се ангажовао, ја имам три часа данас, хвала Богу, ручак смо у међувремену направили, девојке се играју саме, пишу после домаћи, чујем се са мајком, дописујем се са колегиницама гледе сутрашње наставе, радујем се новом волонтеру, чујем се са референткињом на нашој првој онлајн конферецији која ће се одржати следеће среде и мислим се како би све то било много страшније да је жена дошла на Малту а ја заглавила карантин…

Девојке заспивају опет у нашем кревету, молимо се сви заједно и набрајамо шта је тог дана било лепо, а шта мање лепо. „Прође први дан“, кажем у полугласу и искључујем будилник.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *